У БАЊА ЛУЦИ ПРОМОВИСАНА КЊИГА РАДОЈА ТАСИЋА „ТАМО ГДЈЕ ЈЕ ДУША“

У Музеју Републике Српске у Бања Луци читалачкој публици представљена је нова књига новинара и књижевника из Вишеграда Радоја Тасића под насловом „Тамо гдје је душа“.

Отварајући промоцију писац двије књиге Душанка Котур Угрица из Козарске Дубице, која живи у Швајцарској, је рекла да је Тасићева књига мелем на рану свих оних који воле прозу, посебно писане репортаже врсних репортера.

Са промоције књиге “Тамо гдје је душа”

„ „Лијепо је уронити у Тасићев свијет књиге, тамо гдје станује душа и гдје његови јунаци живе сасвим обични или необични живот далеко од јавности, скромно како су научили и не слутећи да ће, изненада о њима нићи прича досад не испричана, „ рекла је Угрица.

Она је примијетила да човјек, кад прочита књигу овог врсног репортера, остаје замишљен не само на судбинама његових  јунака, него и над својом, трагајући још једном за смислом и љепотом живота.

„На једноставан начин причајући никад не причану причу о јунацима овог доба Тасић  истиче универзалне судбине људи ту негдје око нас, слика представнике једног времена које је обиљежио рат, портне године, али и свој завичај са заним и незнаним знаменитостима, легендама и пророчанствима везаним за крајеве око Вишеграда,“ истакла је Угрица  

Промоција је имала и необичан ток јер се промотер Михаило Орловић из Бања Луке , писац 24 књиге, радио и телевизијски репортер,  поставио као професор који је Тасићу постављао питања о његовој књизи али и начину одабирања тема за репортаже.

„За врсног репортера причају да и од камичка на путу, грма поред путељка, напуштеног кучета поред сеоске стазе, може да направи добру и читљиву причу,“ пита Орловић Тасића.

„Приче су свуда око нас, колико људских судбина толико је па и више прича о њима, треба их само запазити и принијети на папир. Теме за репортаже се налазе у легендама, оним из народа али и Андрићевим који их је ослушивао и претварао у литерарно дјело. Па чак и друштвене мреже, какве су такве су, могу дати инспирацију да се пронађе прича за репортажу, „ одговорио је, као ученик писац књиге „Тамо гдје је душа“.

Питања и одговори два писца били су занимљиви публици која је и сама учествовала у несвакидашњој промоцији.

Тасићева трећа књига садржи 50 репортажа и репортажних записа објављених у новинама, новинским агенцијама и телевизији. Оне се, како каже, васкрснуле из прашњавих фасцикли и поново видјеле свјетло дана овој пут укоричене у књигу од  215 страна.

„Сви моји ликови су постојали  или још живе , сви локалитети су познати или непознати али постоје, догађаји су се десили и нису измишљени. Обучени су у литерарно рухо  али без велих стилских вратоломија и бесконачних описа мада их има, како би читалац на што бржи и једноставнији начин схватио садржај и поруку сваке приче, „рекао је Тасић на промоцији.

У Тасићевим репортажама нови живот опет живе бака Јулка из руђанског села Плема, која је живот провела ходајући четвороношке, бака Љубица која је говорила изворним језиком села Бијеле, Радисав Заовљанац који је због бронзе изгубио пар волова у неврмену.

Опет се у Тасићевој књизи  довикују сјенари који довозе сијено из планине Дикаве, кресачи листа, даљанџије, берачи сјемена Панчићеве оморике, вајари-млинари, вајар који је са својим каменим птицама облетио свијет.

Ту су и жене рибари, покретни жбунови , ловци на вукове, човјек који зна нешто о змијама,  самотњак са Дикаве, последња софра чиче Милована, запис  о Тесли из Штрбаца…

У књизи је и прича „Имала мајка четири сина“, „Идем обићи свог јунака“ са ратном тематиком.

Мјеста у књизи је било и за сфоровце са титовкама као сувениром, о Симониди краљици Дикаве,  о мосту са 36.000 шарафа, о мору у Мокрој Гори, пророчанствима Тарибића и других, о ћири и необичним занатима и занатлијама.

„ Репортаже су најтежи и најзахтијевнији облици  новинарства, посебно писане,  репортери се стварају писањем али и рађају са талентом за то , репортаже трају и остају, по њима се познају новинари док вијести о политичарима и њиховим изјавама, просто о информатива је кратког даха и памети се само једну вече, „ рекао је Орловић.

„Младим новинарима, који претендују да некад буду писци репортажа савјетујем да се прво огледају у писаном медију, медију без камере и микрофона, а онда кад мастило на текстовима сазри почну са писањем записа и репортажа.

Тасић је подсјетио и на Андрићеве ријечи „Пишите тако да ријечима буде тијесно а мислима широко“.

„Проза даровитог приповједача путописца и новинара Радоја Тасића је још једна важна плочица у мозаику свега онога што је до сада написано о вишеградском  крају и око њега. Драгоцјена је то репортажница  искусног казивача о занимњивим људима и и догађајима , о чудно чудним судбинама и њиховим искуђавањима , о искреној људској доброти и топлоти, о љубавним и другим омамама, о хумору и наравима горштака, о њивицама мањим од грубе поњаве, о самотњацима  и ововременим сужњевима , о ријекама и легендама, о водама и горама, о неимарима поломљених крила…“ написао је у рецензији о Тасићевој књизи новинар и књижевник Тихомир Несторовић из Бијељине.

Пријеј ове Тасић је објавио збирку пјесама „Звона манастира добрунског“ и књигу репортажа „Манастирске приче“

.

В. В.

You may also like...