ЊЕГУЈЕ ЦВИЈЕЋЕ У ДЕВЕДЕСЕТОЈ


ВИШЕГРАД – Од памтивијека су се људи трудили да уљепшају околину у којој живе и да се на тај начин приближе што више природи, стопе се са њом и уживају у њеним њедрима.

То је посебно изражено код појединаца који живе у сивилу и црнилу градова јер се у њима јавља праисконска тежња да осјете  чари и дарове које природа пружа.

    Милена Станковић из тихе, мале вишеградске улице годинама је градила своју оазу мира, љепоте и одмора за очи и душу своју.

Милена Станковић 

Одувјек сам вољела цвијеће. Још као дјевојчица сам садила и окопавала цвијеће. И једна од мојих унука је наслиједила моју љубав према цвијећу“, објашњава Милена и додаје да је и доласком у Вишеград из родног Сарајева наставила да се бави овим видом уживања у чарима биљака.

У Миленином дворишту плене пажњу разне врсте цвијећа, украсног биља али и воћака и шумског дрвећа.

Све је то као у украсној кутији сложено са редом и смислом, изложено  погледу и ове вриједне и виталне деведесетогодишње старице али и њених гостију.

Пролазници са улице прво примјете дрво магнолије старо око шездесет година.

То је дрво које прво цвијета у мојој башти. Крупно и са много цвијета  у прољеће а до јесени увијек се може видјети по који цвијет у крошњи дрвета“ додаје бака Милена.

Милена у хладу старе лозе 

Посебно мјесто у старичином дворишту заузима винова лоза која својим великим листовима прави диван хлад испред Миленине куће и мјесто је окупљања комшилука.

„ Овде се дружим са мојим најближим комшијама  који ме редовно обилазе. Пијемо кафу , причамо и уживамо у тишини далеко од градске буке и вреве“, кроз смијех прича Милена.

Једна од најстаријих Вишеграђанки каже да ће цвијеће садити, заливати, окопавати и његовати све док је ноге служе.

 

Р. ТАСИЋ  и  М. СИМАНИЋ

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!