ЈЕЛ СЕ И ВАШ ЖИВОТ СВОДИ НА “МОРАМ ЈОШ САМО ОВО” ?


Стално чекамо да нешто прође. Да се нешто деси. Да дође прољеће. Љето. Да опадне лишће, напада снијег. Да негдје одемо. Отпутујемо. Нестанемо. Журимо да одрастемо. И одрастемо. А онда схватимо да нам је најљепше било у дјетињству. Дани пролазе. Непримјетно. Муњевито. Све нам се чини да има времена. Да је живот пред нама. А у ствари, пролазност је неминовна колико год је ми потискивали.
Све бисмо нешто да позавршавамо, па онда да урадимо неку лијепу ствар за себе. Али на то нешто се надовеже још нешто. И још нешто. И још само ово. Нека, још и ово. Морамо да будемо вуковци у основној школи, па ћемо се у средњој мало опустити. Кренемо у средњу. Ма, још сад да будемо одлични, па на факултету на вријеме да дипломирамо. А онда дође факултет. Штета је да уписујемо лоше оцјене. Још само ову годину да изгурамо просјек. Па још ову, и још једну. И још да диломирамо… И све то дође и све прође. А гдје смо ми? И даље у мјесту. Само на неким пољима успјели. Здравље донекле нарушено, друштво се измакло. И шта онда… Морам још само ово.
У недостатку времена, схватиш да си заборавио да назовеш родитеље и питаш како су. Негдје ти је у подсвијести да видиш шта ти ради брат, сестра, али и даље не зовеш. Још само ово, па ћу окренути. А онда устанеш и схватиш да је прошао још један дан, а да се нисте чули. Тако прође мјесец, година… И тако прође живот. Негдје случајно налетиш на слику баке и деке и схватиш да их ниси мјесецима видио. Само још да средиш неке ствари и онда ћеш отићи до њих. Али нажалост, многима се деси да они оду и прије но што ми стигнемо до њих. Пријатељи? Гдје су? Кад сте их посљедњи пут звали на кафу… Имате ли кога да зовнете? Или сте у недостатку времена и у потрази за “још само овим” и њих изгубили. Родбина? Знате ли уопште за њих? Куда су, како су, треба ли им нешто? И питају ли се они уопште треба ли мени, теби, њему нешто? Нека, још само ово да урадим и онда ћу да се препустим лијепим стварима.
Којим лијепим стварима? Још само овоме или још неком морању у низу… Морам да устанем. Да се умијем. Оперем зубе. Доручкујем. Ручам. Ужинам. Вечерам. Окупам се. У међувремену морам још само ово и још само оно. А можда и не стигнеш да једеш. Од морања.
Мораш да платиш рачун за струју. За телефон. Интернет. Воду. Мораш. У супротном немаш ништа од тога. Мораш да одеш на посао. Мораш да одведеш дјецу у школу. А мораш ли да одеш у биоскоп? Чекаш плату? Да прочиташ неку књигу? Одмориш душу? Мораш ли то? Отићи у шетњу? Сам. Са друштвом. Мораш ли одвојити времена за ближње? Не, то се ништа не мора. И за то се нема времена. Јер, Боже… Остало ми је “још само ово” па ћу онда. И то онда не дође никад.

Колико вам је послова остало недовршено? А морали сте их на вријеме урадити. Колико? Јесте ли сваки пут заспали, а да сте тог дана урадили баш све што сте хтјели? Нисте? Ни ја. И нећу. Још само ово, па ћу онда. Ево, још само ово да напишем, па ћу онда нешто… Некад. Никад! Морам ово и морам оно… И колико пута чујете дневно ту ријеч? Колико је пута сами себи кажете? Глсно, тихо? Небитно. Изговорите.

Мораш све оно како ти околина налаже, иначе си предмет оговарања. Можда и омаловажавања. Не смијеш испасти из колосијека. Не смијеш да желиш, јер мораш. А тек да не причамо о наметању питања шта мора женско, а шта мора мушко. Те границе се не смију ни повлачити, границе онога шта једно смије, а друго не. Боже, дјевојка је имала два момка у животу. Курва. Обукла је кратко. Опет курва.  Е, онај твој друг већ петнаестак цура до сад промијенио… Који фрајер… И морал мора да се доведе у питање. То је данашњи свијет.
Моја генерација “још само” да прегрми запослење послије дипломирања, па ће онда да ужива када буде имала “свој динар”. А хоће ли се запослити? Хоће ли ишчекати ту прву плату? Е, па видите, то не мора. Нема приправнички, ни положен стручни испит. Како ће? Па онда, хајмо још само то, одрадити све, биће некад посла. Ваљда. Чини ти се да остане још само то…
А ако некоме и крене за руком, онда иде даља борба. Још само да се удам. Оженим. Да нађем сродну душу. Па онда још само да родим дјецу. Па још само да их одгајим. Културно васпитам, прије свега. Ишколујем. До краја, наравно.
Аха… Ниси се ни окренуо. Сад ће и пензија. Још само да почнем да је примам па да одморим мало своје кости. О, хоћеш. Итекако хоћеш. Још само то и хоћеш. Али не онако како мислиш. Не онако како ти желиш. Одмараћеш и одморићеш под црном земљом. Јер, здравље си у јурњави за ” још само овим” одавно изгубио. И срећу исто. Боре показују сва твоја морања, скривени осмијех све твоје неостварене жеље. Тада схватиш, али касно, да се на доручак, ручак и вечеру надовезује и спавање.
И да те “још само ово” чека већ ујутру и да никада неће нестати. И да те то “морање” увијек напомиње на нешто.
Зато, учите своју дјецу да оцјена није мјерило ђака, да не морају бити сви вуковци, а ни ђак генерације. Учите их да факултете не завршавају само “нечија дјеца” већ они који се боре и желе да успију. Учите своју дјецу да буду добри људи. Учите дјецу да “још само ово” уложе у нешто корисно, нешто што ће да памте. Учите кћерке да је осмијех некад најљепша шминка. Синове да не морају бити правници, доктори, професори ако сте ви као њихови родитељи то били. Учите их да буду оно што они желе да буду.
Учите их да се оно “морам” и “још само ово” треба да односи само на њихову срећу. Учите их да права љубав још увијек постоји. И учите их да не трпе оно што не морају. Да храбро приме сваки ударац. Да све оно што долази и одлази не уништава њихову вјеру у живот. Људи су зли. Не сви. Али их има. Учите их да не вјерују свима. Учите их да вјерују у себе. Да воле, да се надају. Оних добрих је више. Учите их да се трудом, радом и вољом све може постићи, па чак и кад се нагомила “још само овога”.
И оно најважније, научите их да ће у животу стално да их чека ” још само ово” али да они то ништа “не морају”… Већ да морају само оно што желе…
Е, а у међувремену назовите оне које одавно нисте… Ни чули. Ни видјели.
Ето тако, дошло ми да кажем гласно. Свима вама.

Јована ЛАЗОВИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!