ШИРОКА ЈЕ ЉУБИШИНА АВЛИЈА


ВИШЕГРАД – Љубиша Ковачевић је познат као узоран домаћин у селу Ђуровићима  код Вишеграда.

Али љубитељи зеленооке љепотице Дрине, њених тајанствених вирова и дубина познају га као сусретљива, ведра и вриједна човјека који се труди   да им изађе у сусрет и помогне у невољи.

Он је један од ријетких бродара на Дрини на мјесту гдје је ова плаховита ријека прије пуњења акумулационим језером ХЕ „Бајина Башта“ била најплића, гдје је био јаз и једини безбједан прелаз са једне на другу обалу.

Овдје се са територије рогтичке општине прелазило на вишеградску, у близини је из стијене из извора куљала вода, на њој радио стари млин а преко  пута, на десној обали поносито су времену пркосиле  зидине средњовјековног Хртар града.

„Наследио сам старе скелеџије које су овдје на дрвеним скелама окаченим на жељезне сајле  возиле стоку, робу и путнике а данас превозим туристе моторним чамцем  „ да виде шта је с ону страну ријеке „или да уживају пловићи огледалом воде “, прича Ковачевић.

Овај насмијани џамџија  пун је прича о томе  како туристи пристижу  аутомобилима из Вишеграда до његових Ђуревића,  „дигну“ га са каквог  сеоског посла да их „воза“  језером, а успут, каже, ко сваки докон свијет зановијетају и запиткују час ово час оно као да је он у најмању руку професор  географије  или  историчар

„Ове године навалило ко никад. На десетине неких чамаца, бордића и два велика брода сваки дан шпартају дринским језером на Старом Броду.Придружио им се недавно и велики бијелии брод режисера Емира Кустурице .  Ваљда народ од градске вреве бјежи у шуму и на воду, лијечи живце шта ли. Пристану тако уз обалу траже воде за пиће , да купе мрса и пршуте , питају колико је још вожње до Жепе и Бајине Баште“, збори  Ковачевић.

Догоди се и то, каже старина,  да се неком рибару или излетнику поквари чамац на сред језера па виче и дозива  да му се помогне.

„Шта ћу куд ћу, баталим свој посао, па у чамац да му притекнем у помоћ. Тако сам, несвјесно,  постао неки сервис на води, шта ли ? “, пита се  Љубиша.

Превозио је на свом старом теретном чамцу Љубиша и ђаке док су из села Стари Брод и Татиница прелазили Дрину и ишли у школу у Прелово и Вишеград.

„Била су то нека друга времена. По пет шест ђака се укрца у пет сати ујутро у чамац, сјеверац бије над ријеком, дјеца се шћућурила, дрхћу, лица им помодрела. Кад су велики мразеви у чамац сам убацивао пећ бубњару да се бар мало око ње огрију, „ сјећа се чамџија.

Довлачио комшијама „намиру“ из града, па чак и стоку и „по пар волова је знало у чамац стати“.

„Од свега је ми је натеже падало кад сам морао да учествујем у потрази за потопалцима јер Дрина је чудна ријека много даје и много узима. Зна да се разбашкари у кориту, умири и утиша, засија зеленом бојом и примами њене заљубљенике али зна да побјесни, ражести се, повилени и помами па крши  и носи све пред собом , „ описује Љубиша ћуди велике  ријеке.

За Љубишу је  Дрина пространо двориште „ јер му је кућа крај воде“, које вриједна невјеста у недељно јутро поспреми и помете да се пред гостима не обрука.

Сваки добар домаћин воли да му је двориште чисто да у доколици ужива у погледу на њега, да сједи с уживањем у хладу старе крушке јерибасме и пије јутарњу ракијицу.

„ Али мука ме спопадне  кад видим како  Дрином  плови  смеће оно које  „грађани“ Вишеграда и других градова у њеном сливу фрљакају у бистру воду ријеке. Као да ми га у зјенице мећу. Замисли како би било да одлажем  своје смеће у туђу авлију. А Дрина је најљепша авлија свих који је воле и уживају у њеној љепоти, „ вајка се Љубиша.

И још нешто – Љубиша је киван  на рибокрадице који мрежама у Дрини  уништавају рибљи фонд а у рату су то чак чинили и динамитом.

„ Уништавати природу то ти је као да убијаш  дио по дио себе самог “, закључује причу Љубиша док његов стари моторни чамац „тереташ“ лагано клизи динским језером.

Љубишином воденим путевима пловио је, сад већ покојни, сликар Здравко Мандић. Кажу да му је Љубиша био инспирација за једну од његових слика „Чамџија на Дрини“.

 

  Радоје ТАСИЋ

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!