ЧОВЈЕЧЕ , БОГУ СЕ ОКРЕНИ


Кажу да сјеме које падне на земљу мора да умре, како би донијело род. То ваљда значи да се из смрти рађа живот, да по заласку Сунца нестаје један, али долази нови дан. И са човјеком се дешава исто. То је слика васкрсења, икона преображења. Али, нажалост, никада није било мање Бога у човјеку.
Створени смо по његовом лику, лику који се све више губи, изобличава. Зло се уселило у тијело човјека, пакао као да је сишао на земљу.
Ја, ти, сви ми… Сви полако падамо. Полако, али све више. Прво смо издали Бога, сада га убијамо. Тјерамо од себе. Ко смо ми? Шта тиме постижемо? Кад смо овакви постали? Не стидимо ли се што смо људи? Или назовичовјек? Па, не видимо ли да је човјек постао гори и од самог ђавола. Потпадамо под искушења, не боримо се са њима, заобилазимо сопствене гадости…
Ко смо ми да судимо Богу? Одакле нам право? Па, Бог нам је дао живот! Умјесто да га безусловно славимо, ми исмијавамо својим поступцима онога ко се никад насмијао није. Да, толико смо ниско пали, толико смо бесрамни! Има ли краја нашем безумљу? Има ли дна нашем паду?
Крст који носимо постаје све тежи! Жалимо се због времена у коме живимо. Ако, биће тај крст још тежи, онако и онолико тежи колико смо и заслужили… Ако наставимо да живимо без молитве, без вјере, без наде. Постаће тај крст претежак, ако наставимо да живимо без љубави.
Хеј, човјече, па ко си ти? Капљица у океану, на киши, обични сунчев зрак који се предаје тами, мало зрно пијеска у пустињи… Хеј, па ко си ти наспрам Бога који је створио цијели свијет???
Окренуо си леђа брату, оцу, мајци! Окренуо си леђа сестри, комшијама, кумовима! Окрећеш леђа пријатељима! Значи ли ти нешто ријеч супруг, супруга, син, кћерка? Јесте ли свјесни значења ријечи породица, кад им једноставно без објашњења окренете пут таме? Хеј, човјече, па одакле ти право на све то?
Окренуо си се од најближих! Окрећеш се од родбине, фамилије, па зашто се онда окрећеш и од Бога? У њему нађи спас! Сви они су ту како не би био сам, што ћеш на крају у потпуности и остати, управо због овог пута којим си кренуо.
Човјече слијепче, па Бог ти је отворио очи да све видиш, дао ти слух да све чујеш, зашто то радиш?! Ми смо ту од данас до сутра, како не осјетиш, зашто не загрлиш брата свог, мајку, оца јединог? И бака и дека те негдје чекају, надају ти се. Зашто не загрлиш Бога, не дођеш до њега?
Он ти је дао живот овај, дао ти је слободу, омогућио ти да живиш по сопственом избору… И, ти, човјече слијепче, опет бираш погрешан пут. Зашто бираш стид, срам, зашто слијепче бираш пораз?
И Јуда је Христа издао због сребра! Зар и ми данас да га издамо због материјалних, небитних ствари? А сваким даном то све више чинимо. Зар да се такмичимо ко више има, ко је боље обучен, чија је кућа већа, ауто скупље, двориште уређеније? Зар да се такмичимо смртним гријеховима, да склањамо погледе од најближих, зар да цркву заобилазимо?
Па, човјече слијепче, не умијеш ли се радовати малим стварима? Не убијај, човјече, Бога у себи, тако убијаш и самог себе. Не ради то! Нашим поступцима мучимо онога ко нам је све дао, пљујемо онога који нам обасјава сваки дан.
Па, човјече слијепче, колико нас има? Какво је наше (не)човјечанство? Па, какви смо ми то (не)људи? Ми смо ти који данас плетемо трновит вијенац, вијенац са много више иглица и боли, са много више мржње, блуди, хуљења, оговарања, пијанчења, стомакоугађања, са много више прељуба, немилости, убистава и самоубистава, гњева, са много више грешних мисли и осјећања, а са далеко мање љубави и вјере. Па, знате ли ви колико је тај вијенац тежак? Тежи је и од крста ког је Христос носио до Голготе. Много тежи! Животиње имају више људскости од нас.
Је ли сврха живота да увреде увредама враћамо, оне који нас куну да кунемо? Је ли сврха да на зло још горим узвраћамо, да мрзимо оне који нас мрзе? Је ли то заиста сврха живљења? Гори смо и од сотоне!
Зар да на овај начин опет разапињемо Бога? Зар да сваким новим гријехом забијамо још већи клин, али овог пута не у Христове руке, већ у његово срце. Тај клин постаје још јачи, болнији, неподношљивији, онда када гладног не нахранимо, просјака заобиђемо, болеснику не помогнемо, тужног не развеселимо, жедног не напојимо… Тај клин још више боли када стрицу, стрини, тетки, тетку, ујаку, ујни, сестрићу, братичини руку не пружимо, кад најближе заборавимо… Бог је по води ходао, а ми не знамо ослонац дати…
Зашто, човјече слијепче, зашто? Зашто су оваква времена дошла, кажу најгора, посљедња времена?
Зашто да садимо сјеме мржње поред толико љубави? Зашто да садимо сјеме гордости, поред толико скрушености? Зашто да клија сјеме клетве, поред кајања, поред толико опроштаја? Зашто да расте неспокој, поред безброј молитава? Зашто да се окрећемо тами и ништавилу, кад нам је Бог дао свјетлост? Човјече слијепче, то не води врху, не води рају, то није пут побједе.
Хеј, човјече! Благосиљајмо оне који нас куну! Чинимо добро онима који нас мрзе! Љубимо непријатеље. Волимо ближње. Противи се злу добрим дјелима. Гњев заобиђи. Хуљење заборави. Побједимо молитвом и духовношћу све препреке.
Будимо дјеца чије ријечи нико не разумије, али их сви схватамо. Нека наши гласови не буду одвојени од мисли, како не би звучали као одјеци звона у пустињи. Можда, сада, овај мој, лично мој глас, неко, негдје чује и послуша… И пренесе даље. Мој глас вапаја за народом који свакодневно скреће с пута, с пута који води вјечном животу.
Нека мисли буду ријечи које се претварају у молитве, молитве које ћемо да поклањамо свима, свима онима који могу да нас чују и без изговорених ријечи.
Отворимо широко руке, ухватимо у загрљај свакога ко жели да му се препусти. Али, најснажније загрлимо Бога. Без њега смо ништа. Без њега смо мртво сјеме које никад неће уродити плодом.
Човјече Божији, не буди слијеп, не буди глув на све ово. Послушај срце, послушај душу, погледај љепоте живота, окрени се њима, окрени се свјетлости, окрени се Богу…
Данас је нови дан… И вријеме за нови почетак…
Нека овај мој вапај постане усклик радовању.

Јована ЛАЗОВИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!