ТУЉАК – ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ЛЕГЕНДЕ


ВИШЕГРАД – За несразмјерно грађеног, патуљастог, дебелог човјека, кратког врата, дугих руку и кратких ногу у селу Бијела код Вишеграда сељани су говорили : Види га, прави туљак“.
Дјеца су са чуђењем гледала одоздо у старије док су изговарали ову ријеч не разумијевајући шта она значи све док их дједови нису први пут довели до сеоске воденице.
У Бијелој је послије Другог свјетског рата било пет воденица које су „добијале снагу“ са Потока који је формиран из три извора код Клијена у Чадиној бари.VODENICA KRSANJE s vv
Није било лако саградити воденице на обали непредвидивог потока који за вријеме провала облака и тешких кишних дана и прољетних бујица побјесни, разнесе около, навуче шљунак и камење из Кулача, а 1953. године је са села Стоца сурвао низ кулачке стијене Вукадина Шимшића чији се гроб и данас налази испод пута на Подомару.
Мајстори за воденице били су Мићо из засеока Поток и Милован из Митровића који су и сами били власници ових машина за мљевење жита.MICOVA-VODENICA-U-BIJELOJ-300x208
„ Најбољи за градњу туљака био је дунђер Мићо који је специјалним алатом правио дрвене прстенове и мајсторски их уклапао један у други као да су дјечије играчке“, причали си сељаци.
Поред Мићове или поточке воденице чекетало је чекетало и на Миловановој или Митровића воденици па Мирковој и Голубовићкој која се налазила на самом ушћу Потока у ријеку Рзав у мјесту Газ.
Они сељани који су мљели жито у властитим воденицама, и којима је власт наплаћивала порез, давали су газдама ујам .
Испод ливаде Чешама била је и редовничка воденица на којој су, поједини сељаци , по већ утврђеном распореду по данима мљели своје жито.
У селу се, уз сијела и на сиђењима причало, да је неки момак из Велетова идући сваким радним даном поред воденице редаре на посао у фабрику „Терпентин“ у Добруну, са већ трошне и отписане грађевине, чији је воденичко коло давно престало да се окреће, скинуо туљак.
Овај необична дио однио је кући а сутрадан је купио лутрију и на њој добио позамашне паре од којих је направио кућу у Лазареву у Србији.VODENICA VV
„Туљак се састојао од више дрвених неједнако дебелих прстенова који се сужавају и на крају остаје само један са малим отвором кроз који у јаком млазу бије вода. Туљак се правио од сирове буковине која набрекне у води и пошто из ње никад не излази на ваздух не може се расушити, иструлити и покварити, „ причали су мајстори дунђери.
Вода из бадња, саграђеног од шупљог стабла огромног дрвета, ширег на врху гдје је са лакомице стизала до њега са потока, шиштећи се пробијала кроз уски туљак и падала на дрвено воденичко коло чија је осовина у воденици покретала огроман камен који је мљео кукуруз, пшеницу, зоб или јечам.
Утабани сеоски ногостоп водио је низбрдо поред Потока све до пруге, или штреке, како су је баке звале и пролазио је поред свих воденица.
Ђаци су, док не ојачају, бојажљиво ходили поред дрвених накривљених воденица, сјећајући се прича њихових старих како се око њих врзмају виле и вилењаци и да су неки, који су ноћу мљели жито, „привидили“ и скоро изгубили разум.
На Бијељанском потоку сад самују само остаци Миркове воденици зарасле у шибље и шикару.
Накривљен воденички камен вири из травуљине а туљка одавно нема, јер га је неко, послије приче о срећнику Велетовцу, однио да му „донесе срећу“.
РАДОЈЕ ТАСИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!