СМОЛА ЈЕ СУЗА ИЗ ОЗЛЕЂЕНОГ ОКА БОРА


На обронцима брда Тетребице нан граници Србије и БиХ код Вишеграда  и данас живе стољетни борови из чијих начетих вена још цури миришљава смола.

Милован Марковић звани Џиџо, и  као пензионер, са сјетом посматра стара али поносна стабла ових четинара који су се као огромни кишобрани надвили над село Црнчиће.milovna-sa-loncicom-za-sakupljanje-smole

Гледа тако Милован и присјећа се некадашњег живота на селу, пуних кућа, торова са овцама, прољећних радова у њиви, љетњих моба и кошевине, зачињених сјетном  пјесмом момака и девојака.

Присјећа се, као да је јуче било, како у рана прољетња јутра према густим боровим шумама Тетребице крећу бројни смолари са алатом на раменима да прије  сунца заврше посао, и онда се врате кућама да обављају свакодневне сеоске радове.

– На стотине људи послије  Другог светског рата из готово свих села вишеградске општине, па све до 1977. године, сезонски је радило на смоларењу. Сељаци су остављали редовне послове на њивама и ливадама и сакупљали смолу у шумама за „жив динар” који им је помагао да прехране вишечлане породице, „ прича Милован који је и сам био смолар и друговао са смолом и боровима.smolarenje

Да би се из  црног бора исциједила смола, која је била потребна хемијској индустрији „Терпентин” у Добруну и касније  Вишеграду, требало је на старим стаблима направити својеврсну „живу рану”.

– Специјалном алатом се прво гулила кора све до бјелине, величине два длана. Затим се смоларском сјекиром, у облику куке, попречно правио прорез до сржи стабла у облику окренутог полумјесеца. Потом се укуцао  савијени лим у облику чесмице, а испод њега ексер на кога се причвршћивао печени земљани лончић у кога се скупљала смола,“ објашњава Милован, показујући нам давно зарезане борове из којих још цури смола, за којом одавно више нема потражње.

А да би се  смолом напуни један земљани  лончић од 250 грама требало је скоро пола мјесеца. Па кад смола прекипи, смолари би организовали акције њеног истресања из лончића у специјалне канте.

– Желећи да што пре заврше сакупљање смоле, смолари су на тим пословима ангажовали све радно способне чланове својих домаћинстава. Смолар би скидао лончиће са миришљавом смолом, а онда их  посебном кашиком  празнио у канте, које су након тога товарене на коње и одвожене до првог раскршћа, потом воловском запрегом до пута, па камионима до Фабрике „Терпентин” у Добруну, која је касније премјештена у Вишеград,“ присећа се стари смолар Милован.

“Смола је суза из озлеђеног бора, „ закључује Марковић.     napustena-kuca-u-crncicima

У вишеградском крају људи су се смоларењем почели бавити 1915. године. После 1949. године смоларење узима маха у свим одјелима тадашњег Шумарства. Постојала је такозвана њемачка метода смоларења, којом се стабло рањавало уздужним исјецањем коре, те француска метода по којој се резало попречно у етапама.

Смоларило се од марта до октобра а у томе  је учествовало и до 200 смолара. Сваки од њих је имао своју дионицу са тачно нумерисаним бројем борових стабала. И данас се многе шумске косе и пропланци називају Марића дионица, Шимшића пропланак, Тасића бријег…

Прича се да је први смолар у овим крајевима био Милорад Марковић из Дубова, а затим следе Вукоман Савић, Стјепан Шимшић, Илија Стијепић Чакмак, па Васо и Влајко Шимшић, Мирко и Обрен Тасић. У књигама је забележено да је први пословођа на смоларењу био Жарко Стијепић из Црнчића.

На обронцима брда Тетребице и данас живе столетни борови из чијих начетих вена још цури миришљава смола.

Радоје ТАСИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!