СКИЈЕ МОЈЕ ДРВО ЈАВОРОВО


ВИШЕГРАД – Прва фотографија скијаша у селу Бијела – Тасићи  код Вишеграда.

Снимљена је крајем шездесетих година прошлог вијека фотоапаратом, чувеном руском  „сменом 8“ испод јединог стабла крушке колачуше, старе можда и двије стотине година.

У то вријеме у селу је било двадесетак дјечака годишта од 1950. до 1960. код којих се, ко зна како, одједном  појавила жеља за скијањем.

Скије је имао свако од њих. Све су биле ручна израде. У шуми би се одсјекло погодно дрво, па сушило, врх кривио разапет између врљика на огради а онда се тесало сјекиром и у неким случајевима и блањало да скије буду „брже“.

Прочуло се тада да су најбоље гусле  од јавора, кога није било у шумама около. Чобани рекоше да једно стабло јавора  расте у Кулачама, испод столачких стијена па смо га одсјекли и „сђељали“ скије дуге  око 1,5 метара.

Скије су грађене од буковине, храстовине, јасена, затим старих стабала шљиве и трешње.

Везове смо правили од ђона старих бабиних опанака који смо једноставно укивали ексерима и у њих завлачили ноге обувене у опанке или гумене чизме.

Ти везови су се откидали кад би скијаш са скијама упао у снијегу у неку рупу па смо их морали сервисирати не најближем ћепалу.

Крајем шездесетих година рођак Милош из засеока Поток је негдје набавио  скије са доста примитивном али правим  везовима.

Нас намјање десетак у групи излазили смо на скијање, посебно на зимском школском распусту, кад је снијег прхак, „сјеверац“, или смо чекали да дан буде топао а ноћ мразовита па би се ујутро  по снијежном покривачу похватала „кора“ којом се могло ходати, као по леду, али и скијати без бојазни да ће се скије заглавити.

Најузбудивији дио скијања био је скакање са скакаоница, природних обала високих до два метра, од којих је била најпознатија она код засеока Максимовићи на бријегу Колибица.

Ненадмашан у тим скоковима био је Богдан који се врло вјешто одржавао на скијама након скока док би ми остали обично завршили авантуру котрљајући се низ стрмину према потоку.

Седамдесетих година стигле су у село и прве, праве скије, „еланке“, купљене у Сарајеву, дуге 1,80 метара, са полувезовима на које се, због дужине, било тешко навићи нама самоуким скијашима.

Сјећам се да је једну „еланку“ Радисав сломио на скијању у планини Дикави, кад је, послије пада, скија сама наставила низ падину и ударила у стољетно стабло букве.

У сјећању ми је и то да су нам очеви, „ако би били добри и слушали бабу“,  правили и санке од борових дасака а најхрабрији су возили слићуре за које су прави мајстори били дједови Мићо из Потока и Милован из Митровића.

На таванима напуштених кућа у Бијелој нема више наших скија на којима смо проводили дане зимског распуста, у паузама између појења говеда и оваца на потоку и изворима на  Клијену, Бабиној води, Долићу или Врелу, или сјечења „брстина“ да би баке потпалиле ватру у шпорету.

Можда су и њих баке искористиле за потпалу кад су њихови власници отишли „за школама“, прерасли скијање , оженили се и одселили из села Бијеле.

Од свега тога остала су  сјећања на безбрижне зимске  дане сеоских дјечака и ова фотографија на којој су, на скијама, рођаци Душан и Радисав.

А крушка колачуша је још у животу и прикоси времену и годинама.

Р. ТАСИЋ

 

 

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!