РЕПОРТАЖА ЈЕ ОДУШАК СТВАРАЛАЧКОГ НАБОЈА РЕПОРТЕРА


Репортажа је литерарна новинска прича, слободни опис који не одступа од стварности. Репортажа је истинито описан стварни догађај, са довољно појединости, јасно назначеним актерима и мјестом где је догађај одигран.
Репортажа је субјективна визија, најчешће из угла репортера емоцијама и маштом третирана стварност.
Репортеру је дозвољено да испољава емоције и елементе фикције али не смије нарушити објективност описиваног догађаја или људи. Репортажа, као новинарски жанр, се граничи са белетризованом репортажом (скица, прича, слика из живота …) која је дословно књижевна врста.
Отуда идеја да је и сама репортажа књижевно-белетристичка врста. Међутим оно што репортажу дијели од приче јесте субјективност писца и објективност ситуације, што у књижевној причи не мора да буде случај.
То је теорија, а пракса
Ево значи неколико дефиниција и објашњења шта је то репортажа. Новинарима, људима од заната, то није потребно толико ни објашњавати.
Што се мене тиче трудим се да за тему изаберем необичне људе, појаве и догађаје. Посебно се то односи на ликове који по нечему одударају од других. Чак сам и једној репортажи дао наслов “Сви моји необични”.BADNJACI VV
У плејаду мојих необичних спада и бака Јулка из руђанског села Плема, коју сам открио 2.000 године, кад није имала ни личну карту, није се разумјела у новац нити је знала ко је предсједник државе и у којој држави живи, и која ми је тада рекла да је “ од руку ноге направила.”
Или Снежана из Бајине Баште која је “ у сну темеље цркве открила”, човјек из смрчеве шуме из Хан Пијеска који на минус 40 степени у кући, котарици никад не ложи ватру.
Кроз редове мојих репортажа прошао је Човјек који спава, Човјек који непрестано хода, фотограф који је сликао патријарха Павла, Гоца Спржо из Ужица која ране од опекотина вида пухањем по њима …
Многа су православна звона звонила у мојим “Записима поред пута” и другим писаним репортажним записима .
„Иза зидова манастирских, као нигдје око њих, царује историја, књиге манастирске су историјске читанке, нигдје као у портама њиховим око ваших глава не лелуја толико умрлих душа монашких, племићких царских, народних…“
Кад немам тему за репортажу одем у кафану, на аутобуску станицу, на улицу, пијацу, сијело , свадбу и наћулим уши и слушам.
Андрић је писао “да је данима на софи ћуприје на Дрини слушао причања старих људи … јер никад се не зна од кога ћеш чити ријеч коју си данима тражио”.
Сваки човјек има животну причу за репортажу само је треба исчепркати из његове душе.
Догађаји, па и они најминорнији, су теме за репортаже, па разни предмети, обичаји, животиње.
У мојим репортажама – коњи тугују, пас сатима поред пута на снијегу чека газду који га је намјерно ту оставио да би га се старог и ислуженог отарасио, мачке предосјећају земљотрес а мајушна бубамара је итекако захвална буба, са којом се у рукама вјештог репортера, може изродити одличан репортажни запис.
За инспирисаног репортера кажу да од обичног камена облутка може да направи занимљиву причу или од кривог комадића дрвета.
Инспирација за тему за репортажу настаје свуда и насваком мјесту, само ако репортер има нерв за то.
Кад мачак постане антена и медијска личност

Присјетићу се каратке приче “Мачак као ТВ антена”. Молер се спрема да окречи кухињу, пита гдје да помјери телевизор, и уз чашицу мученице се присјети догађаја са мачком који му је далеке 1973. године, послужио као антена попевши се на тв апарат.
Његова прича је имала три реченице али је писац репортаже, вођен репортерским заносом, уз дозу маште и података читаоцу понудио причу о првом телевизору у селу, првом тв репетитору у општини, подсјетио га на бокс меч Клеј-Фрејзер, фудбалску утакмици Југославија – Фрнцуска, резултат 1:1, а онда и занимљивост да су у Вишеградској бањи, на скоро купљеном телевизору гости у новогодишњој ноћи више гледали гегове Чкаље и Мије него се веселили и частили јелом и пићем.
Тако је умиљати мачак, који се попео на телевизор, до краја приче сасвим заборављен али је , читаоцу конзументу, на необичан начин понуђено много информација које ће код њега изазвати емоције, носталгију и он ће се присјетити “ неког старог доброг нашег времена”.CUMURDZIJA vv
Док је једног врелог дана шездесетих година прошлог вијека мој ђед Мићо сјекиром “бланкачом” тесао дрво за саоне, успут псовао и ненаоштреност сјекире, и тврдоћу дрвета и дан кад га је почео обрађивати, посавјетовао ме “ да свако умје ђељати дрво али само Спиридан из Максимовића зна начинити праве саоне”, сватио сам да није свачије око трња…
Нећу ништа ново рећи ако кажем да се и за репортера треба родити, да сви новинари не могу “ђељати као мој ђед Спиридан” и да врсни писци репотража , ипак, руку на срце, морају иза себе имати завидно и новинарско и животно искуство.
Често сам имао прилику да ми се новинари, који су тек завршили факултет, повјере како би жељели да напишу репортажу, како је писање вијести досадно, и тако…
Имам срећу да пишем репортаже за различите медије –агенцију, новине, радио и телевизију. Не треба објашњавати да су начини стварања репортажа за све набројане медије умногоме различити.
Пишући или снимајући репортаже често мојим ликовима позајмљујем моје животно искуство, кажем “што су они хтјели али нису рекли”, као писац они мисле мојим мислима. Наравно гдје је то могуће и гдје такав начин стварања неће маштом угрозити стварност.
У писаној репортажи, лиценција поетика дозвољава да се, ради експресивности дијалога или описа, лику може да дода и нешто да је рекао што није рекао али у телевизијским репортажним записима то је немогуће па се аутор ослања на камеру и симболику кадрова.
Сјећам се да сам некада, суботом, куповао једне дневне новине, викенд двоброј, гдје су у специјалном додатку објављиване по три- четири репортаже. Нормално, прво бих прочитао име потписаног новинара па се онда одлучио да прочитам и његов текст.
Новине без репортаже
Нажалост те новине данас не објављују репортаже као некад иако, тврдим да оне, и у овој трци са временом, у старијим читаоцима па и романтичнијим и за литературу опредјељенијим из чип генрације њима постоји интерес.
Свједоци смо да се да се о врсним новинарима, који за тв дневник, напишу ексклузивну вијест или ураде квалитетан прилог , врло мало прича, пажња им је посвећена један трен или дан али се о репортажама Бранка Станковића, Јована Мемедовића, Вање Булића, Тихомира Несторовића, Сњежана Лаловића, Милана Пилиповића или аутору “Записа поред пута” данима прича и препричава.
Радоје ТАСИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!