ПРОЉЕЋЕ РЗАВСКИХ БРЕГОВА


 

VISEGRAD KROZ BEHAR

 

ВИШЕГРАД – Нико није одолио  љепоти рзавских и дринских брегова накривљених изнад питоме вишеградске котлине.

Пјесник је написао да је пожелио да се у Вишеграду, за трен, претвори у птицу, ди види из висине, иако висине овој вароши, оваплоћене у брдима и бреговина око њега не недостају.

Љепотама рзавских брегова био је очаран и писац Иво Андрић, који им је посветио приповјетку, али их је описивао, за њих везивао догађаје, судбине, буне и ратове и  вијекове и у другим својим дјелима.

Андрић пише да су рзавски брегови најљепши у јесен  и да су му „ у првим сећањима увијек исти а без престанка промењиви у боји“.

Али ни прољеће не штеди ни мирис ни боје кад се размахне над водама Дрине и Рзава, уоквири их бехаром и љепотом, брегове прошара маслачком и цвијетом двиље трешње или питомог воћа сађеног са редом и смислом.

И све оно што је човјек за свог живота градио и на њему радио, сву величанственост неуништивих камених и других грађевина, прољеће огрне посебним рухом, надахне новом снагом, да му други облик и боју и као што сокови прострује капиларима стабала воћа, цвијећа и украсног биља, тако и у човјеку у венама изазове „црвене возове јутра“, како, опет написа пјесник.

У Вишеграду се живи од љепоте и доброте јер богатства у оном материјалном смислу недостаје али су они, који су овдје рођени, или у вјетровима рата ту  пристигли, богатији   сваког наредног јутра милином погледа на на разузданост природе, снагу воде и водотока, одсјају у њој грађевина и задужбина великих људи, стваралаца и неимара.

Љепоте града, уклијештеног обалама двије ријеке, преносиле су се , некад, усменим казивањем, са обавезним импресијама оног ко је у њему боравио, путовале су поштанским картама и разгледницама, вјечитим фотографијама а у вијеку електоринике снимцима аматера и оних који то нису.

Ко је имао срећу, да неког прољетног дана, прошета легендарним брдом Бикавцом, чује у ушима стихове пјесме „гледао сам Дрину док ме је љубила“, просједи на софи Ћуприје на Дрини,, оној истој, гдје су стари Вишеграђани доколичили и егленисали или водили озбиљне разговоре, тај никад неће у мислима отићи из Вишеграда.

Ако је неко ходио из Вишеградске бање, па се уморан напио воде са чувеног извора Мезалина, жеђ ће заувијек гасити  њом и ни једна друга га на њу неће подсјећати.

Прољеће се, овдје, први зацари код Ћуприје, па лагано, уз дашак јужњака, крене према висовима, остављајући бијеле и зелене трагове боја, висибабе и шумарице, љубичице и јаглике, сићушне цвјетиће мајчине душице и жуте зановијети, док не стигне до Великог Стоца и на њему пробуди јеремичак, биљку чији мирис опија као најбоље херцеговачко вино.

Бити у прољеће у Вишеграду је привилегија срећних, осјећајних и природољубивих људи, оних који су заљубљени, који су проживјели тај осјећај али и  оних које ће тек погодити Аморове стријеле.

 

Р. ТАСИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!