ПРИЧА О АРСИЋА ФОТОГРАФИЈИ


ВИШЕГРАД -Гладне 1949. године  три  куће Арсића у засеоку Кула у селу Велетову имале су око педесеторо чељади .

Само десет година раније у кући домаћина  Милована Арсића било је 18 душа. Потврђује ово и фотографија, чувеног  фотографа, јер је газда Милован имао новца да га доведе у Велетово и овјековјечи чланове његове фамилије.

Снимак свједочи о ношњама људи тог времена, одјевним предметима од којих је највећи број био  у кућној изради.

Мушкарци су на главама носили  капе шајкаче или шубаре, а онда зубуниће и копоране, бијеле везене кошуље од лана  а обували су се опанцима кљунашима.

Женску ношњу су карактерисали јелеци и мараме које се носе по шумадијским селима.

Ношња становника вишеградске општине на десној обали Дрине је шумадијска.

О многољудности фамилија у вишеградском крају говори и једна добро сачувана и уоквирена фотографија у кући Љупка Арсића  који  је једини са супругом Миленом остао да живи у родној кући ове фамилије у Велетову.

„ Мој отац Милован је имао седам синова и двије кћери.  На свадби  кад се женио мој брат Бошко старјешина куће нас је окупио онако сватовски закићене пешкирима и марамацима, поредао као дјецу у школи све по старини и наредио фотографу да нас сними, „ прича Љупко.

Старина из Велетова се сјећа да је фотограф био чувени Арсић из Добруна, жељезничар по занимању, човјек који је овјековјечио бројне догађаје и фамилије а снимао је најчешће на вашaрима, сијелима и свадбама.

„За фотографију је тада требало извојити доста новца али мој отац то није жалио“, каже Љупко.

Љупко набраја се оне који су на фотографији.

На почетку је газда Милован, па онда најстарији син Вукашин, па Стјепан, онда Злата и Милисава, кћери, до њих су  Стево, Драган, Драгојле, Бошко и на крају најмлађи Љупко.

Љупко с тугом у очима прича да су од свих жива само двијица Милованових синова Драган и он као и обје кћери.

„Иако је газда Милован обезбјеђивао пристојан живот својој породици ипак су један по један од  наследника  ишли за бољим животом  у Србију гдје су основали породице и стално се настанили, „ приповједа Љупко.

Љупко Арсић

Човјек из Велетова са сјетом прича о некадашњем животу у породици гдје је неприкосновени газда био њена глава.

„Увече за софром отац је распоређивао синове и кћери шта ће ко радити сутрадан. Неко је био здаужен да буде млинар, други да косе и купе сијено, мушкарци да обављају и друге послове, а најспретнија жена била је „планинка“, она која је тог дана спремала храну за укућане“, каже Љупко.

Велетово је било једно од најнасељенијих села у вишеградском крају.

Расељавање његових становника започето шездесетих година прошлог вијека окончано је након отаџбинског рата а у њему су остали само старци и старице.

О томе „какао је некад било“ и легенди  о Кули велетовској, коју је у приповјеци „Велетовци“ описао Иво Андрић  ријетким туристима и путницима намјерницима прича старина Љупко.

Због тога га и зову Чувар куле велетовске.

 

   Радоје ТАСИЋ 

 

 

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!