ОМАЖ ВИШЕГРАДСКОЈ ГИМНАЗИЈИ


Фотографија и прича из прошлости Вишеграда

ВИШЕГРАД – Ове јесени навршава се седамдесет година од уписа прве генерације вишеградских гимназијалаца. Наиме, одлуком Народног одбора среза Вишеград, обновљена је зграда бивше Грађанске школе и  отворена  је нижа гимназија. Настава је почела првог октобра 1948. године, уписано је 126 ученика, а за директора школе је постављен Финци Мојсије из Сарајева, да би убрзо, у другом полугодишту, за директора била именована Есма Кресо. Школа је радила у врло тешким условима-без учила, намјештаја и наставног кадра. Временом, нижа гимназија прерасла је у вишу, а крајем педесетих година (1958. године) новим законима о школству, добили смо систем образовања какав данас познајемо.

Професори са Ивом Андрићем

Гимназија је почела са радом у згради Народног дома чија је градња завршена 1938. године. Зграда је подигнута у знак сјећања и у част краља Петра Карађорђевића Ослободиоца. Народ Вишеграда, желећи да обиљежи заслуге краља Петра за завршетак Првог свјетског рата и стварање Краљевине СХС, својим радом и прилозима сазидао је зграду преко пута ћуприје, на мјесту званом Мусала. Већ сљедеће, 1939. године, уписани су први ученици Грађанске школе. Школа је радила до априла 1941. године, када су је окупаторске трупе запалиле. Послије рата зграда је обновљена и била је зграда Гимназије све до 1976. год.  Тада је формиран садашњи средњошколски центар. Посљедња генерација гимназијалаца матурирала је 1983. године, а поново су уписана два одјељења гимназије тек 1994. године.

Свечано отварање Народног дома, 1938. године

Гимназију, све до увођења средњег усмјереног образовања, завршило је на хиљаде младих из Вишеграда и сусједних општина. Критеријум у школи био је врло строг. Селекција је вршена од првог разреда –  ученици који нису могли одговорити тадашњим захтјевима професора, исписивали су се, прелазили у друге, најчешће занатске школе или једноставно понављали разред. Тако је, најчешће само половина од уписаних ученика завршавала гиманзију. Било је то озбиљно вријеме и озбиљан систем образовања. То је вријеме када су се оцјене добијале искључиво за знање и рад, када је било част и признање, а не интерес, представљати своју школу и град. Било је то вријеме када је било незамисливо избјегавати наставу, а завршити разред. Било је то вријеме одличних професора, другова професора, који су по свему били господа. Било је то вријеме када су сви ученици носили плаве униформе, и ни по чему , осим по знању и успјеху, нису се разликовали једни од других. Било је то вријеме сјајних ученика а многи од њих су били путници и пјешаци. Било је то вријеме када се није имало много, али су се поштовали родитељи, школа и професори. Било је то вријеме када су у школама, захваљујући раду професора, стасали одлични такмичари, рецитатори, музичари, спортисти, од којих ће многи постати и  репрезентативци. Скоро сви вишеградски гимназијалци послтали су добри стручњаци у свим областима – успјешни професори на универзитетима, љекари, инжењери, привредници, адвокати, умјетници, добри службеници…

 Данас, већина њих живи и ради широм свијета. У деценијама које су прошле, нестало је старе зграде Гимназије  али и некадашњег система образовања, који је захтјевао рад, учење и знање. За то су свакако заслужни сви бивши професори и директори, од којих многи од њих нису међу живима.

Остају само сјећања, успомене и обиљежавања годишњица матура.

ДИВНА ВАСИЋ , проф.

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!