МУРАЛ ЈЕ ОДРАЗ УМЈЕТНИКОВЕ ДУШЕ


ВИШЕГРАД – „Осамњеност лика на портрету је толика  да сликар понекад осети потребу да уз личност наслика и неки предмет који је у вези с њом, неки симбол који је тумачи и објашњава, „ написао је Иво Андрић у причи „Разговор са Гојом“.

Овом мисли руководио се и вишеградски  академски сликар Јеленко Јањић пресликавајући из своје визије на сиви и хладни бетон лик писца и „његовог“ моста на Дрини у Вишеграду.

Умјетник и његово дјело 

Јањић, док завршава највећи мурал у свом граду примјећује да није задатак сликара да прича и објашњава о свом дјелу већ да опчтини, на посебан начин, гледаоца љепотом, лаганом поуком и пуким подударањем са његовим размишљањем  о умјетности и животу уопште.

Овај умјетник тврди да све  у стварању  дјела пчиње од, минијатуре,  скице, створене прво у машти, па онда на парчету папира у атељеу, који се, дио по дио , као у слагању мозаика, преноси кистом на бетонску подлогу, оживљавајући на њој , постепено, оно што добија стварни лик и смисао.

Сабраћа по умјетности

И кад се стваралац изгуби у детаљу, као у бескрајној пустињи без иједног дрвета, у коме бљеште само увеличане боје и сивило незавршене позадине, он мора да из можданих вијуга извлачи савршену и готову слику мурала, оног давно замишљеног  и одсањаног у зимским дугим ноћима.

Слика тада добија снагу, опипљивост дијелова на њој, очитавање унутрашњег вулкана душе лика , придорну дубину, ширну погледа и импресивност која никога не оставља равнодушним.

Сликом да ти кажем

Тако ће уз мурал у вишеградском насељу Гарча, са Ивом Андрићем и његовом ћупријом на Дрини,  расти нове генерације сјећајући се разбарушеног умјетника, озбиљног лица писца и виличанествености  моста „коме равна нема“, али само оног тренутка кад су искрсли заједно на зиду као изненадни знак крај пута.

Р. ТАСИЋ

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!