ЛИЈЕПО ЈЕ ОСЈЕЋАТИ СЕ ТАРСКИ


Тара је планина којој треба долазити, поново долазити и опет долазити. Мокрогорски пјесник Михајло Ћуповић је пјевао да „нигдје нема љепше зоре него изнад Мокре Горе“. А изнад Мокре Горе је планина Тара а Мокрогорци су богати људи који не морају да имају много, јер љепота није само у богатству, они имају пастирске колибе сакривене у пазуху пропланака, прикрајку ливада, у шумарцима, удољицама, под крошњатим бијелим боровима и прастарим буквама.

Те колибе од лучевине, ђељане рукама мајстора дунђера, прављене за предах косаца и пастира, да се у њима кува вареника, „похвата“, кајмак, на окњишту у бакрачу промијеша качамак, пркосе планинским вјетровима и илинскинм врућинама и све што  су старије то су стаменије и љепше.

Колибе су настале као израз потребе кршањиских и мокрогорских сељака да у њима, током јула и августа, бораве опробавајући косе кованице на трави брчку и напасајући стада оваца и говеда на тек покошеним ливадама .

У колибама се ложила ватра на огњишту, кувала јаретина и овчетина, пекао хљеб кукурза и сомун испод сача а и пита је испод ове старе направе била најукуснија.

Увече, кад зрикавци засвирају своје арије, кад ћукавци најављују жетву и лијеп дан, док крешти сова гонећеи свој плијен а мјесец се стидљиво помаља изнад Великог Стоца и…. уморни али за пјесму и шалу спремни момци и дјевојке започињали су пјесму подвиком и ону „Златиборе питај Тару, да ли памти љубав стару, „ коју је написао горепоменути пјесник Ћуповић или  су заиграли ужичко коло преко тек „ исјчених душа планинскиих трава“.

Љето је на планини тајновито и бајковито, пуно мистичних прича и предања, па се, оним момцима, који су, испод самара прокрјумчарили од очева и дједова по коју флашу мокрогорске препеченице, и кад их је опустила и уљуљала, привиђали су горске виле, у бијелим хаљинама, расуте косе како лебде изнад кровова колиба и маме их у шумарке.

Ко зна колико се младалачких љубави родило око колиба, торова, корита са планинском водом , испод крошњи букава и јаворова. Те тајне зна само срце планине Таре и они орлови крсташи који ношени вјетровима и струјама стражаре над разнијеженом љепотицом.

Ко није бивао опијен мирисима љековитих трава са тарских брежеуљака тај се није ни осјећао тарски, како гласи максима туристичких радника ове планине.

Кад пригријевица прилегне уз ливаде, кад у ваздуху лебди плавичаста копрена, тада замиришу најјаче мајчина душица, кантарион, хајдучка трава и дивља нана. Овдје расте и биљка чемерика али и заштићена линцура чији су коријен наше баке стављале у флашу са ракијом и пиле је ујутру као лијек и мелем на љуту рану.

Вјетар нанесе и мирис смрчеве смоле, миришљивих суза овог дрвета, па и са Панчићеве оморике, коју је баш овдје на Тари открио Јосип Панчић.

Тара је велика и пространа планина. У сваком кутку крије по неколико пастирских колиба. Неко је једном рекао да би их требало заштитити и да то треба да уради држава. Многи мисле да их треба кандидовати и на УНЕСКОВУ листу заштићених културних добара.

Било како било на нама је само да до њих дођемо и чујемо како у њиховим брвнима хуче вјетрови вјекова.

 

РАДОЈЕ ТАСИЋ

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!