ЛИЦА СВЕТАЦА НА ИКОНАМА ЗРАЧЕ МИЛОШТОМ И ДОБРОТОМ


ВИШЕГРАД – Док исцртавам икону, лик светитеља, моје мисли су опхрване само његовим очима, погледу који није од овог свијета , цртама лица које зраче милоштом и добротом, „ каже сликар, иконописац Ненад Деспић док стоји пред иконостасом цркве брвнаре у селу Бијела, задужбини братства Тасића и осталих фамилија које су живјеле или живе у том мјесту.
Деспић док замишљено гледа икону Исуса Христа, коме је храм и посвећен, наглас размишља.
„ Иконе настају уз молитву и мирис тамјана али кад, док сам у том свијету, одем да радим неки други посао , мисли о свецима су ми пред очима, кад зажмурим видим и оно што сам досад на икони насликао али и оно што је остало, као да се моје дјело твори од два комада , „ прича Деспић.DESPIC U CRKVI BRVNARI U TASICIMA
Иако се сликари при цртању икона морају придржавати строгих црквених канонских правила на њима остаје и њихов печат.
„ То је печат наше душе, умјетничког надахнућа, оног у нама сликарима скривеног и личног, талента и оног чега и нисмо свјесни док сликамо а то доживимо тек онда кад наше рукотвореније буде завршено.
Сликар из Вишеграда је на молбу Старјешинства братства Тасића насликао 17 икона на иконостасу, а тај посао био је завршен до Велике Госпојине прошле године и Седмог сабора Тасића код храма.
„Занимљиво је да ова црква од брвана старих више од стотину година има толико икона што говори колико су чланови ове фамилије жељели да у свом родном селу имају храм којим ће се поносити, „ примјећује Деспић.
Умјетник који је насликао и иконе за храм Свете Тројице у Рогатици каже да је, прије него што је започео посао, дошао у цркву брвнару у Бијелој „ да осјети мирис и боју лучевог дрвета“ и амбијент коме се цијели иконостас мора прилагодити.
„Требало је свете слике прилагодити необичном изгледу храма, уклопити их у атмосферу простора и да то све дјелује као једна нераскидива цјелина, „ наводи Деспић.
Ових празничних дана умјетник је по први пут видио све иконе уклопљене у иконостас од дрвета. Дуго је гледао једну по једну, загледао се у очи светаца, додиривао рукама боју, гребкао је прстима, примицао се и измицао .
„ Упечатљив је Непатоворени лик Исуса Христа на врху иконостаса чије очи прате вјерника било на ком мјесту се у храму налазио, „ објашњава Деспић.
На питање зашто је тек послије пет мјесеци дошао да види иконостас са иконама које је изобразио Деспић је подсјетио на приповјетку Иве Андрића „Мост на Жепи“ у којој, на крају градње, моста „у врлетном крају“ неимар одлази не окрећући се.
„ По мом мишљењу сваки умјетник је свјестан да је његово дјело могло бити много боље и љепше и прибојава се самокритике, „ закључио је Деспић.

Р. ТАСИЋ

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!