ЛЕПО СУ МЕ ПРИМИЛИ МОЈИ ВИШЕГРАЂАНИ


Фотографија и прича из прошлости Вишеграда

 

ВИШЕГРАД – Навршава се четрдесет и пет година од посљедње посјете Ива Андрића Вишеграду. То је било 16. и 17.10. 1972. год. На пишчев 80. рођендан посјетила га је делегација вишеградске гимназије – ученици Биљана Марковић и Сафет Курталић и тадашњи директир Гимназије Божидар Полић. Позвали су га да посјети град свог дјетињства.

И заиста, писац је већ 16. октобра у Вишеграду. Хиљаде грађана изашло је на трг и ћуприју да дочека и поздрави свог почасног грађанина.

„Требало је видјети тај дочек у Вишеграду! Тешко да је икад један писац доживио овакав сусрет са завичајним градом. Ћуприја је била застрета тепихом од цвијећа; и младо и старо, готово све становништво града изашло је на обалу, клицали су, махали и пљескали рукама, засипали цвијећем свог писца; букети су летјели са свих страна па сам госта морао заклањати својим рукама да га цвијеће не би погодило у очи. Кад смо се нашли у хотелској соби, он рече узбуђено: „То је Вишеград! Дирнули су ме !“ – записао је Љубо Јандрић.

У љетопису Гимназије забиљежено је: „Нашу школу поново је посјетио књижевник и суграђанин, друг Иво Андрић у пратњи предсједника општине Хилмије Бранковића, секретара ЦК Рефика Слатине, новинара и других личности из његове пратње.“ Ученици и професори показали су радост што виде великог писца. Послије разговора са професорима посјетио је матуранте, задржао се са њима један школски час. Ученик Жарко Чигоја зажелио му је добродошлицу ријечима: „Сретни смо што смо генерација матураната вишеградске гимназије која има ту част да вас види и поздрави у својој средини. Ви и Ваше дјело увијек сте били везани за мост, Вишеград и људе који живе у њему, Људи су долазили и одлазили, а мост је остајао да свједочи о вјечности људског дјела.“

Одговарајући на топле ријечи добродошлице и срдачне поздраве, писац је рекао: „Мало се снебивам да седнем за катедру, да ме не узмете за професора. Јер долазим као ваш друг, ја сам ишао ту у школу и нисам странац. Поздрављам вас са много добрих жеља  и среће, а срећа се стиче радом. Не гледајте у мени савршен идеал радног човјека. Ја сам био у вашим годинама понекад лењ али и љубав према раду стиче се временом“; затим је додао „желим вам да будете здрави синови ове земље а што се осталог тиче свако ће имати своју судбину али ће и она зависити од рада и односа према животу. Зато вам желим да радите и да срећно живите у овој нашој Босни, у социјалистичкој Југославији.“

У току дводневне посјете обићи ће Вишеградску бању, Бикавац, дружити се са малобројним познаницима; на крају посјете Андрић се захвалио својој пратњи: „Лепо су нас примили моји Вишеграђани, лепше ваљда не би могло бити. На овом дочеку могли би им, богме, позавидети и енглески лордови. Видели сте: није било ничег сувишног, а то је признаћете, најтеже постићи.“

На повратку, по казивању Љуба Јандрића, пожелио је да види кућу у којој је провео дјетињство. „Оне се не заустави, како сам очекивао пред кућним вратима, већ најприје завири у шупу, а затим обиђе око куће и уђе у башту иза ње. Ту је извјесно вријеме стајао замишљен и посматрао Дрину… „Све је ово“, рече, „у мом дјетињству било много лепше, или ми се чини да је тако било…“ Излазећи из дворишта још једном погледа Дрину: „То је била највећа заводница мог детињства.“ Затим је и сјетно додао: „Знам ја зашто у програму нису предвидели обилазак  моје куће. Стиде се што су је продали. Чудна ми чуда што се имају стидети… Све што се гради и подиже подложно је продаји.“

Била је то посљедња пишчева посјета кући у којој је провео дјетињство и посљедња посјета Вишеграду.

ДИВНА ВАСИЋ

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!