КРСТ СУДБИНЕ ИНВАЛИДА РАДМИЛА КОСТИЋА


РУДО – Крст је судбина сваког  хришћанина који га носи цијелог живота.

Са крстом се рађамо, под овим знамењем битишемо и умиремо.

Он је та звијезда водиља која, као лучка у мрклој ноћи,  освјетљава наш пут , стазу наде, покајања и спасења“, каже инвалид Радмило Костић из Рудог док скалпером  дотјерује комадић дрвета од тисовине.

„Уз молитву и благослов, који сам имао од свог духовника проте Рајка Цвјетковића и сад упокојеног митрополита дабробосанског Николаја, свесрдније сам се посветио изради крстова, „ почиње причу о свом аматарском бављењу умјетношћу  овај човјек из Рудог.

Радмило Костић

Радмило је у рату, у мају 1995.године,  теже рањен у бици за Горажде. У борби за живот на Војно медицинској академији у Београду љекари му из чврсто стиснуте руке нису могли да узму крстић од тисовине који је сам у рову издјељао.

„Тиса је по предању свето дрво која има необјашњиву  снагу, зрачи топлином , љепотом годова и изазовом да се обликује. Она просто мами човјека надахнутог божијим даром да јој вјештим рукама и прецизним алатом поново удахњује душу  стварајући предмете уз које ће се пјевати свете литургије и кадити тамјан, „ објашњава Костић.

У изради разних величина и овог симбола хришћанства  ведри и насмијани Руђанин , каже да налази свој духовни мир, спокојство и задовољство.

„ Уз тај рад и опуштање једноставно заборавим на болове, на то да ми је судбина одредила да сам везан за колица  и за све проблеме који свакодневно прате човјека посебно у инвалидском животу“, прича Костић.

Крст јеј симбол који нам је Христос подарио па га зато и  дарујем вољеним, додаје овај тешки инвалид.

„Највеће ми је задовољство када могу да поклоним крст, који сам израдио,  да ли обичним људима на улици, пријатељима, родбини или црквама и манастирима,“ наводи Костић.

Крстићеви крстићи од тисовине налазе се у манастиру Добрун, Острог, Добрунска Ријека  па у фрушкогорским и другим светињама.

Радмило Костић и Јована Лазовић 

Радмилова сестричина, будући професор српског језика и књижевности, Јована Лазовић каже да се још као дјете  питала зашто њен ујак мора да буде везан за инвалидска колица.

„Кад сам њега упитала добила сам одговор да Бог сваком  да његов крст и да га сви у животу носимо . Бог му да само онолико терета колико он може понијети и поднијети. И да је човјек у животу у неким моментима слабији од љуске јајета док је у другим ситуацијама тврђи од стијене“, каже Лазовићева.

Она истиче да је њеном ујаку Бог дао ту снагу да крст носи кроз живот онако како он то само зна израдом својих крстића уз које заборавља све животнене недаће.

Овај самоуки умјетник од оних којима дарује крстиће од тисовине добија на поклон машине  за њихову обраду јер, како вели, добро се увијек добрим враћа.

Радмило Костић је написао и књигу под називом „Бијаше рат деведесетих“.

Р. ТАСИЋ  

Прочитајте и...

error: Content is protected !!