КОРАЧАМО ЛИ ПРЕБРЗО СТАЗАМА МЛАДОСТИ


Покушавам нешто да кажем, али ме нико не чује. Руке пружам, нико да их прихвати. Очи да вам отворим, иако ме нико не гледа.
Дани пролазе, сат не стаје. Откуцава. Изазови и тешкоће као да нас увијек прате. А ми никако да схватимо да “оно што је прошло више не постоји и оно што ће бити још није дошло.” Никако да схватимо да “постоји само она тачка у којој се састаје прошло и будуће и да је у тој тачки сав наш живот.”
Док у дубини нашег срца удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Вјерује и нада се. Претвара прах у у злато. Чини добро. Таму прикрива свјетлом чак и онда када се породица расула на различите стране. Чека бљештави одсјај бољих дана, када ће опет бити на окупу.
И сви ми, нијеми свједоци, ових времена, кажу најгорих, посљедњих, сажимамо исте мисли у сјајне небеске искре чији нас безгласни шапат непрекидно позива да застанемо на трен и запитамо се за шта живимо. И да схватимо колико је наше постојање заправо кратко да бисмо корачали погрешним путевима. Раскрсница је много. Довољно је само изабрати правац бистрине и сјаја, оне незамисливе тајанствености, мистичности… Нестварности!
Удахните слободу, заборавите на окове који вас стежу. Отргните се, јер их нема.
Пребрзо трчимо пољима младости. Срце скоро да нам и не затрепери. Као птице летимо. И прелијећемо сва колебања несигурних стаза. Корачамо тепихом живота као да ће вјечно трајати. А краћи је и од лептира лета.
Године се нижу. Изгубили смо пуно. Добили још више. Не стојмо у мјесту. Немојмо слушати пјесме да бисмо чули олује. Немојмо да живимо само да бисмо нестали. Већ да бисмо успјели. Не повлачимо се у себе, не скупљајмо отров у срцима. Доста смо ћутали и слушали. Вријеме је и да нас чују. Сви имамо шансу. И сви имамо један кутак свемира који можемо промијенити. А тај кутак смо ми сами!
Једино тако можемо пронаћи, открити и спознати небеско поље разумијевања, прихватања, толеранције, различитости и љубави. Нађемо ли мир у себи, наћи ћемо га и са другима. Ми смо борци који као побједници излазе из своје битке само онда када схвате да “не тече ријека него вода и да не пролази вријеме него ми”.
Слушајте, отворите очи, пружите руке… Ништа не треба чекати, свему треба ићи у сусрет!

Јована ЛАЗОВИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!