КАКО СМО СМОЛАРИЛИ НА ТЕТРЕБИЦИ


На обронцима брда Тетребице на граници Србије и БиХ код Вишеграда  и данас живе стољетни борови из чијих начетих вена још цури миришљава смола.

Милован Марковић звани Џиџо, и  као пензионер, са сјетом посматра стара али поносна стабла ових четинара који су се као огромни кишобрани надвили над село Црнчиће.

Припреме за смоларење

Гледа тако Милован и присјећа се некадашњег живота на селу, пуних кућа, торова са овцама, прољећних радова у њиви, љетњих моба и кошевине, зачињених сјетном  пјесмом момака и девојака.

Присјећа се, као да је јуче било, како у рана прољетња јутра према густим боровим шумама Тетребице крећу бројни смолари са алатом на раменима да прије  сунца заврше посао, и онда се врате кућама да обављају свакодневне сеоске радове.

На стотине људи послије  Другог светског рата из готово свих села вишеградске општине, па све до 1977. године, сезонски је радило на смоларењу. Сељаци су остављали редовне послове на њивама и ливадама и сакупљали смолу у шумама за „жив динар” који им је помагао да прехране вишечлане породице, „ прича Милован који је и сам био смолар и друговао са смолом и боровима.

Припреме 

Да би се из  црног бора исциједила смола, која је била потребна хемијској индустрији „Терпентин” у Добруну и касније  Вишеграду, требало је на старим стаблима направити својеврсну „живу рану”.

Специјалном алатом се прво гулила кора све до бјелине, величине два длана. Затим се смоларском сјекиром, у облику куке, попречно правио прорез до сржи стабла у облику окренутог полумјесеца. Потом се укуцао  савијени лим у облику чесмице, а испод њега ексер на кога се причвршћивао печени земљани лончић у кога се скупљала смола,“ објашњава Милован, показујући нам давно зарезане борове из којих још цури смола, за којом одавно више нема потражње.

А да би се  смолом напуни један земљани  лончић од 250 грама требало је скоро пола мјесеца. Па кад смола прекипи, смолари би организовали акције њеног истресања из лончића у специјалне канте.

Припреме за постављање лончића 

Желећи да што пре заврше сакупљање смоле, смолари су на тим пословима ангажовали све радно способне чланове својих домаћинстава. Смолар би скидао лончиће са  смолом, а онда их  посебном кашиком  празнио у канте, које су након тога товарене на коње и одвожене до првог раскршћа, потом воловском запрегом до пута, па камионима до Фабрике „Терпентин” у Добруну, која је касније премјештена у Вишеград,“ присећа се стари смолар Милован.

“Смола је суза из озлеђеног бора, „ закључује Марковић.

У вишеградском крају људи су се смоларењем почели да се баве  1915. године. После 1949. године смоларење узима маха у свим одјелима тадашњег Шумарства. Постојала је такозвана њемачка метода смоларења, којом се стабло рањавало уздужним исјецањем коре, те француска метода по којој се резало попречно у етапама.

Да само смола потекне 

Смоларило се од марта до октобра а у томе  је учествовало и до 200 смолара. Сваки од њих је имао своју дионицу са тачно нумерисаним бројем борових стабала. И данас се многе шумске косе и пропланци називају Марића дионица, Шимшића пропланак, Тасића бријег…

Прича се да је први смолар у овим крајевима био Милорад Марковић из Дубова, а затим следе Вукоман Савић, Стјепан Шимшић, Илија Стијепић Чакмак, па Васо и Влајко Шимшић, Мирко и Обрен Тасић. У књигама је забележено да је први пословођа на смоларењу био Жарко Стијепић из Црнчића.

Смоларење амерички начин

На обронцима брда Тетребице и данас живе столетни борови из чијих начетих вена још цури миришљава смола.

    Радоје ТАСИЋ

Прочитајте и...

error: Content is protected !!