КАКО СМО КРЕСАЛИ ЛИСТ


ВИШЕГРАД – Кад се на селу, у пољу и на њивама `сраде` сви послови, негдје око Велике Госпојине,  домаћин куће нареди млађим мушким главама да крешу лист.

Кресање листа је тежак, напоран и опасан посао и изискивао је велику вјештину кресача.

За то је претходно припремљена мала, оштра сјекирица са краћим штилом и онда се присупало кресању листа.

Бирани су церови и бјелови храстови, који су годинама окресивани, на чистини ако је могуће и човјек се онда пео на врх дрвета.

Сјечење грана са лишћем дугим  почињало је од клице према доље тако да је кресач увијек би`на виђелу`. Једном руком је сјекао гране а другом се придржавао за чапорнато дрво.

Сељаци су лист кресали по сунчаном дану, послије росе, да би се лишће   касније лакше осушло и да би човјеку било безбједније на дрвету.

Кресање листа

Дешавало се да погодних храстова за кресање листа нема на ливади и чистини па су бирана она  која су била у шуму, ниском растињу што је отежавало обављање ове работе.

Лист су кресала сва домаћинства у селу, која су држала овце, а свако од њих је имао бар по неколико брава у торовима и шталама.

Били су познати кресачи Неђељко, Обрен, Милован,  Радоје, Андрија, Кепа, Славко, Митар и Миливоје, Боривоје па Драган, Славко и Шимшићи из Митровића, Вељко и Ненад из Јакибовића и сви Јаџићи и Максимовићи.

Овим врлетним послом нису се бавили људи са вишком килограма али таквих је, шездесетих до осамдесетих  година прошлог вијека, у селу Бијела било врло мало.

Онима који су радили овај сеоски посао домаћице су у подне, као и косцима раније, доносиле ручак, комад кукурузног или пшеничног хљеба, ћасу кисела млијека, чанак кајмак или сира , неки краставац а ракија се могла пити тек увече.

Лишће на гранама испод храстова  сушило се на сунцу неколико дана да би онда сви укућани `купили` лист, стављали  грану на грану а онда их уз стожину или живо дрво слагали и тако је настајао лисник.

Лист се некад трпао и на награњку.

Тако је лишће, пактично, упресовано, и до дуго у зиму је задржало чврстину па чак и боју.

Кад падну снијегови и овцама понестане сијена домаћин би упрегао волове у саоне, развршио лисник и довукао товар до тора.

Овце су једва дочекале овакве укусне  оброке.

Голе, суве гране храста, које би остале кад овце обрсте лист, баке су звале брстинама и задатак дјеце је био да их накратко исијеку  да би се потпала ватру у шпорету, најчешће `фијакеру`.

У селима вишеградске општине све је мање сељака, храстови намјењени за кресање листа посјечени су као огевно дрво а на овај посао подсјећају у причама само они старији или понека пожутјела фотографија

Р. ТАСИЋ

 

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!