КАКО СМО ИСКАКАЛИ ИЗ ТЕРЕТНОГ ВОЗА


ВИШЕГРАД – Пруга Вишеград – Вардиште изграђена је 1906.године . Њена траса прошла је јужним дијелом  Бијеле  поред ријеке Рзав кроз имања домаћина овог  села.

На Тасића земљи изграђен је и тунел  у близини Босанске Јагодине. Ту је направљен лагер за утовар обловине и коцке која је копана у мајданима у селима Бијела и Тасићи. Мјесто се и данас зове Лагер гдје се  укршта траса пруге са путем за два села.

Код тунела је мјесто Хектеров врт, на Тасића земљи. Видљиви су темељи  кућице чувара пруге.

Испред жељезничког тунела стајала  је и камена чесма са уклесаним знаком жељезнице и годином њене градње 1906.

Камен са натписом се сад налази на улазу у погон некадашњег предезећа `Елплин`, па онда ТМП а сад `Адриа`код Жељезничке станице у Вишеграду .

Старији су причали да је аустроугарска власт добро плаћала домаћинима из села Бијеле, Тасићима , као и другима, откупљену земљу за трасу пруге.

Од страјалишта за путничке возове, локале, у Босанској Јагодини према Лагеру је изражен мали успон гдје су теретњаци успоравали вожњу.

Теретни воз пролази кроз пружни прелаз у Босанској Јагодини

Јоле Тасић, пензионер, сад живи повремено у Босанској Јагодини, испричао је причу о `качењу` за вагодне и искакању из њих.

`Кад сам ишао у средњу школу у Вишеград из Бијеле је било око петнаестак ђака Тасића и из осталих фамилија које живе у овом селу. Да би уштедјели новац за возну карту од Вишеграда до жељезничке станице Добрун , мало због авантуризма и можда непромишљености, качили смо се у вагоне теретног воза у граду и `искакали` из њега на Лагеру или Газу, ` прича Тасић.

Њихово ускакање у теретне вагоне у покрету покушавали су да осујете кочничари али им то није полазило за руком јер је композиција већ била кренула са жељезничке станице .

` Једном је нас 15 ученика из Тасића  дошла на жељезничку станицу у Вишеграду да се качимо у вагоне. Неко је примјетио затворени вагон са отвореним клизним вртима. Ускочили смо кришом у вагон и ућутали се. Кад је воз полагано кренуо одједном је неко с треском  затворио врата вагона и закључао их споља металном шипком, ` наставио је причу пензионер Тасић.

И тако је теретни воз без стајања прошао пристаниште у Босанској Јагодини, па у Добруну, онда у Вардишту.

`У вагону је настала паника јер смо мислили да нас возе у Ужице да предају милицији. На жељезничкој станици Јатаре, на Шарганској осмици ,  воз је стао, кочничар је отворио вагон и повикао `Напоље, никад вам више неће пасти наум да ускачете у вагон`.

Ђаци су се брзо низбрдицом сјурили низ Јатаре до Вардишта.

` Требало нам је најмање два сата да од Јатара стигнемо до Добруна и још тридесетак минута до Бијеле . У селу је дигнута  узбуна гдје су нестала Тасића дјеца. Знам само да ме је отац Милован пребио ко вола у купусу а ништа боље нису прошли ни остали моји другови, ` и данас се сјећа тог догађаја Јоле Тасић.

Без обзира на овај непријатан догађај ђаци али и старији су наставили да се каче за теретне вагоне и искачу из њих на узбрдицама и гдје су ближе кућама. Све до 1974. године кад је престао саобраћај за  теретне вагоне.

`Старији су нас обучавали како се то ради. Кад воз под теретом успори чврсто се држимо за шипку на платформи вагона, спуштамо полако ногу ка земљи и кад додирнемо тло трчимо десетак метара поред воза , због инерције. Кад би скакало право дошло би до пада, котрљања и повреда, ` испричао је Тасић.

Јолова викендица се налази поред трасе обновљене ускотрачне пруге од Мокре Горе до Вишеграда.

Кад `ћира` возећи туристе из Мокре Горе   пругом, прође и запишти поред његове куће сјети се и догађаја из младалачких дана посебно оног  присилног путовања у затвореном теретном вагону.

Р. ТАСИЋ

 

 

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!