КАД ЈЕ СИНУЛО ВИЂЕЛО У ВЕЛЕТОВУ


ВИШЕГРАД – У кући пензионера Маринка Андрића у селу Велетову код Вишеграда ноћу свијетле неонке, а сензори пале сијалице  на сваки покрет људи и животиња преко дворишта  и на сеоском путу.

Све је у знаку електричне енергије али тако је тек од прије 42 године кад је и у ово село „стигло свијетло“.

„Да сијалица освјетли моју кућу дочекали смо и ја и мој отац Костадин а сјећам се да су се неки угледни домаћини у овом селу тада противили овом технолошком напретку с причом да им је добра и лампа петролејка“, прича Маринко.

Њему је отац причао да овакав отпор „свјетлу“ није био ништа чудо  онoм како су Ужичани доживјели бљесак првих сијалица у газдинским кућама али још  2. августа 1900. године.

„Причао ми је отац, а њему његов Радомир да су многи те вечери кад су упаљене прве сијалице и кад је како су говорили „синуло виђело из ријеке Ђетиње“, из хидроелеектране, бјежали у подруме и сакривали се од непознате немани“, говори Маринко.

Маринков отац Костадин је живот провео уз лампу на гас, петролејку која је имала мало округло огледало које је бар мало појачавало свјетлост.

„У вријеме оскудице и неимаштине петролејка се ријетко палила да би се уштедио гас а сјећам се да су ме родитељи гонили  да учим „завида“ да се она не би палила и дуго горјела“, присјећа се Маринко.

Кад је жељезница стигла у ове крајеве 1906. године  жељезничари су добили лампе карабитуше које су, у то вријеме . биле право чудо технике.

Привилегију да њом освјетљавају пут док ноћу иду „на службу“, на посао ,имали су само радици на жељезници.

„Карабитуша је радила тако што се у њено тијело стављао карабит, квасио се а његови гасови су се палили и давали свјетлост“, каже Маринко.

„Дјед Маринков Радомир је цијели живот провео уз свијећу лојаницу а само су имућнији, или они који су гајили пчеле, за освјетљење скучених просторија користили свијеће од воска“, прича Маринко.

У цијелој овој причи о разбијање мрака на селу најтеже је било  Маринковом прадједу Даду који је дрвену колибу освјетљавао ватром са огњишта.

„За кретање по мраку наши прадједови су користили зубље луча од старих борова које су палили и носили у рукама освјетљавајући тако пут. Ако би, случајно дувао вјетар, луч се гасио и они су пут пролазили „натамин“ или наслијепо, како се данас учено каже“, завршава причу о „виђелу“ пензионер из Велетова Маринко Андрић.

 

Радоје ТАСИЋ 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!