Е, МОЈЕ РУДО, ГДЈЕ СУ ТИ ДЈЕЦА ?


Прије десет година писала сам пјесму оцу:

Сјећам се, давно је било,
Памтим,
Памтим, јер срцу није мило.

То не ишчезава,
Нажалост,
И данас се дешава.

Отац наш одлази далеко,
Одлази,
Да би нама нешто у животу стек’о.

Тужан поглед на одласку сваком,
Заборавити ја,
Заборавити нећу лако.

Рука његова милује образе наше,
Милује их,
Да не задрхте и да се не плаше.

Оде он…
Оде опет…
Нека је овај свијет проклет!

Проћи ће вријеме. И вратиће се он!
Али ће оно изгубљено,
увијек фалити срцу мом.

Надокнадити се то не може.
Знам.
Подари нам снаге, Боже.

Подари нам свјетлије дане,
Да и нама некад
Ведра зора сване.

Да још ово мало времена
Проведемо скупа…
За вријеме, које даље наступа…

Прије десет година питала сам се зашто брат и ја морамо да будемо жељни очевог загрљаја, зашто морамо увијек да га испраћамо и да чекамо када ће се вратити. Питала сам се колико још мајки остаје само, колико још дјеце испраћа своје очеве.
Данас, послије толико времена, питам се исто. Само уз то постављам себи и свима око себе још једно питање:

Е моје  Рудо ,гдје су ти дјеца ?


Био Петровдан, било људи. Прошао Петровдан, прошло све. Шетам синоћ са братом улицама Нове Пазове… И на сваком кораку сретнемо некога од Руђана. Скупило се нас бар петнестак… Колико среће, толико и туге. Нисмо се скупили у свом родном граду, скупили смо се далеко од њега. Шта смо дочекали? Да више Руђана има на неком од тргова по Србији и другим земљама Европе. Или чак на другим континетима. Да се више Руђана скупи далеко од Рудог.
Е, моје Рудо… Гдје си послало дјецу? Шта ће бити за неколико година? На Тргу слободе, на нашем тргу, сакупљаће се само пензионери и они до пензионера. А ми? Гдје ћемо бити ми? Сретаћемо се на улицама неких других градова, држава… Ићи трбухом за крухом. Сами или породично, како год. Диплому спаковати у фиоку и отићи из свог града…
Е, моје Рудо, зар смо то дочекали? Зар да наше дипломе сакупљају прашину док се знојем зарађује сваки динар? До кад ће овако бити? Годинама сам гледала оца како одлази далеко из Рудог, далеко да би својој породици обезбједио бољи живот. Зар да сад гледам и своје вршњаке како то исто раде?
Е, моје Рудо, докле си дошло? Скупило се нешто у мени. Скупља се одавно. Као појединци, не можемо ништа урадити, никога не смијемо питати, још мање критиковати. Какав смо ми то народ кад за нашу дјецу нема мјеста у нашој држави, у нашем граду? Шта смо ми, кад дјецу којом бисмо требали да се поносимо шаљемо далеко у свијет, далеко од свог родног града…
И кад смо такви и кад су они на врху такви, чему ми да се надамо сутра? Чему? Ваљда уз Божију помоћ буде боље. Друкчије, изгледа неће…
Е, моје Рудо… Гдје су ти дјеца?

Док твојим пустим улицама одзвања само понеки корак неког случајног пролазника, намјерника. А твоја дјеца далеко у туђини…
Е, моје Рудо… Шта ће од тебе бити? Хоће ли проћи још десет година и хоћемо ли се опет сви питати исто или пак, нешто горе?
Вјера остаје, она не умире. И сада се надам да ће се многи очеви вратити кући… Са терена.  И да ће некад, можда некад, у Рудом, сваки дан, бити Петровдан…
Е, МОЈЕ РУДО, ГДЈЕ ТИ ЈЕ НАРОД, ГДЈЕ СУ ТИ ДЈЕЦА???

 

Јована ЛАЗОВИЋ.

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!