ДВИЈЕ СУДБИНЕ МОСТА НА ЖЕПИ


Фотографија и прича из прошлости

Познати мост из Андрићеве приповијетке „Мост на Жепи“ (1925), саграђен је на ушћу ријеке Жепе у Дрину у планинском пејзажу овог дијела Босне.

Мост је направљен у овом забаченом и усамљеном предјелу  због регионалних и саобраћајних потреба. Некада  се из Жепе долазило старим друмом низ лијеву обалу Дрине до Вишеграда и чувене „стамболске џаде“, а одатле се већ могло путовати на све стране.

Засигурно се, тврде стручњаци, може рећи да је мост саграђен послије вишеградског, у другој половини 16. вијека, да је задужбина Мехмед-паше Соколовића и да је неимар један од талентованих ученика Мимара-Синана.

Мост на Жепи 

По начину градње и  детаљима, мост је веома близак мосту Мехемед-паше Соколовића, што упућује на талентованог ученика, највећег градитеља тог доба, чије грађевине су морале “бити понос сваког града или читаве земље. Све очи су биле пуне његових грађевина, раскошних, белих и сјајних, нестварних као окамењени стих који је он руком чудотворца расејао широм царства[1]. Ови подаци поткријепљују претпоставку да су мостови које је градила држава служили за побољшање комуникације у свим дијеловима Царства. У том дијелу, несумљиво кључни објекат, била је вишеградска ћуприја, те је овим мостом преко ријеке Дрине био повезан источни и западни дио велике државе. Било је потребно проширити комуникацију и у дубину, у забите, мање прометне предјеле, те је из тих разлога и саграђен мост на ријеци Жепи.

Мост је, као и старија и монументалнија вишеградска ћуприја, грађен од седре (сиге), камена вађеног у Вишеградској бањи, на десној обали Дрине, па су га одатле сплавовима спуштали ријеком до мјеста званог Слап, гдје је и подигнут мост.

Пошто је саграђен у ненасељеном крају, послије пропасти Отоманског царства, многи путеви су изгубили свој некадашњи значај. Тако је мост на ушћу ријеке Жепе стајао десетинама година, изван сваке употребе, усамљен, далеко од насеља и људи, у свој величини и љепоти. Одољевао је времену и дивљој природи својом добром градњом.

Измјештање моста на Жепи

Изградњом хидроелектране “Бајина Башта”, почетком седамдесетих година 20. вијека, било је  јасно да је угрожен опстанак овог значајног споменика културе. Надлежне институције су почеле разматрати шта са мостом на Жепи, јер му је пријетило потапање. Значајне институције и тијела тадашње државе консултовале су еминентне стручњаке из Сарајева и Београда и сви су имали приближно исто мишљење: мост не смије бити “жртва” акумулационог језера и мора се наћи начин да се грађевина заштити и сачува.

. Након безбројних осматрања и анализа терена, нађена је 5,5 км узводно, на истој ријеци нова локација за пресељење моста.

У љето 1966. године започети су радови: демонтиран је мост који је  на том мјесту стајао скоро четири вијека и почело је извлачење материјала. Овај захтјевни посао повјерен је грађевинском предузећу из оближње Рогатице.

Радови на премијештању моста трајали су годину и по (као и градња моста у 16.вијеку).

Нови мост, за разлику од старог (“Тако остаде мост без имена и знака[2]), добио је натпис, плочу на којој су уклесане ријечи: “Овај мост, споменик неимарства, угрожен акумулационим језером на Дрини, пренесен је овдје, на ушће Жепе 1967.године, да и даље служи поколењима[3]. Тако је мост на Жепи опстао и постоји већ више од четири вијека

ДИВНА ВАСИЋ, проф.

 

 

 

 

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!