ДВИЈЕ ПРИЧЕ О ЖИВОТУ НИКОЛЕ ПЕЦИКОЗЕ


Фотографија и прича из прошлости Вишеграда

ВИШЕГРАД – Мјесто у коме је Иво Андрић провео своје дјетињство и чију је слику јасно запамтио, носио у себи и која га је пратила до краја живота је Вишеград. Његов поновни сусрети са градом свог дјетињства десиће се 1953., 1963. и 1972. године када је већ увелико овјенчан Нобеловом наградом за књижевност.

Да су стварни ликови Вишеграђана Андрићу послужили као прототипови за књижевне ликове говори и ова необична прича о Николи Пецикози који се јавља као епизодни лик у роману „На Дрини ћуприја“.

Андрић је 1963. године искористио посјету граду и сусрео се и дружио са познаницима и школским друговима. Међу присутним био је и Радоје Пецикоза, вишеградски службеник, порезник, који се са писцем познавао још из школских дана. Поновни сусрет другара остао је упамћен и по помињању Николе Пецикозе „блесавог младића и добричине“ који се јавља као епизодни лик у роману „На Дрини ћуприја“(поглавље XИX).“

Пецикозе су бројна и угледна породица и није чудо што се један од епизодних ликова у роману презива баш тако. Николу Пецикозу, пијаног и безумног младића, који ће због опкладе, раширених руку ићи, као и прије њега Ћоркан, по каменој огради моста, послије једне пијанке доконих касабалија, Андрић у роману описује овако: „Средиште овог пијаног друштва које је први део ноћи провело „испод топола“ и сад дошло да се расхлади на капији, био је неки Никола Пецикоза, блесав младић и добричина, кога газдински синови опијају да би са њима терали шале. Пре него што су пијанци дошли на капију, застадоше крај ограде. Чула се пијана и гласна препирка. Никола Пецикоза се кладио у два литра вина да ће прећи по каменој огради до краја моста. Прекидоше опкладу и младић се испе на ограду и пође, раширених руку, опрезно мећући ногу пред ногу као месечар. Када је стигао до капије, спази два касна госта али им не рече ништа него певушећи нешто и поводећи се онако пијан настави свој опасан пут, док је весело друштво ишло за њим. Његова велика сенка на слабој месечини поигравала је на мосту и ломила се на огради са противне стране.

Препознао је Андрић Радоја, друга из школе, и размијенили су неколико ријечи. Није заборавио Радоје да му постави дуго смишљано питање: „Зашто нам онако оцни Николу, Иво?“. „Морао сам некога“, одговорио је Андрић. Знао је и схватио је шта значе ријечи познатог писца; Андрић је само посудио име, морао је некога.

Тај кратки дијалог познаника отклонио је сваку сумњу да је блесави, пијани и докони младић, њихов Никола Пецикоза.

Иначе, судбину стварног, а не романсираног Вишеграђанина Николе Пецикозе, одредило је вријемеу коме је живио. Рођен је исте године као и Андрић, на Вељем Лугу. Био је аустроугарски војник, поднаредник. Погинуо је у далекој Галицији 1917. године, а иза себе је оставио жену и двогодишњег сина. Његови земни остаци нису никад допремљени у родно мјесто, мада му је породица подигла споменик а његов гроб на Вељем Лугу још увијек је празан.

Ипак, постојао је, по казивању чланова породице Пецикоза, неки несрећни младић, врло сличан Андрићевом Николи, неки Средоје, син Добрисава. Вјероватно је он Андрићу послужио као инспирација за оног „блесавог Николу“.

Било како било, онај Никола Пецикоза са Вељег Луга никада се није вратио у Вишеград, није видио сина који му је подигао надгробни споменик, а Андрић му је подигао још један, саздан од ријечи у великом роману.

П.С. Стварна судбина Николе Пецикозе забиљежена је по казивању  Станимира Пецикозе из Косова Поља, а фотографија припада породици Радмиле Пецикозе, професора.

 

ДИВНА ВАСИЋ,  професор

Прочитајте и...

error: Content is protected !!