ВАСКРС ЈЕ ПРАЗНИК МИРА И ИЗМИРЕЊА


Интервју са игуманом манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци Јованом Гардовићем

 

ВИШЕГРАД – “Васкрс је празник васкрсења и преображења душе, око њега се све мијења и преображава , природа се буди из сивила и тамнила , све се зелени и цвјета гдје човјек битише и шета, ” каже игуман манастира Светог Николаја у Добрунској Ријеци Јован Гардовић.

“Човјек упија тај вид љубави божанске којом Бог показује да је свуда и на сваком мјесту присутан  и да се све дешава под његовим  благословом  и допуштењем, “ наглашава Гардовић.

“На празник васкрисења Господњег први корак је измирење са свима без обзира ко је и какав је, мир се мора потражити и са непријатељем својим и онима који су ти начинили највеће зло и увукли те у несрећу, “ каже Гардовић.

Гардовић понавља да је Бог човјекољубац , да он опрашта људима њихове гријехе  али тражи да и ми опраштамо другима а сви православни празници су права прилика за то а посебно онај  најрадоснији Васкрс.

“Човјек мора да се понаша према ријечима из Оченаша “ и опристи нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим и не наведи нас на искушеније но избави нас од лукаваго”, каже Гардовић .jovan gardovic

Игуман манастира Светог Николаја каже  да се Васкрс дочекује у духовном миру, након дуготрајног поста, и да сви  с радошћу чекају  радост васкрсења  и мира у души својој.

“Треба на људе дјеловати миром својим као што је дјеловао блаженопочивши патријарх српски Павле, који је својом скромноћом  плијенио око себе , док су они који би му се приближили осјећали тај вид  благости и смирења и који је као магнет привлачио све оне који су вјеровали ријечима божијим, “ рекао је Гардовић.

Васкрс и Божић су празници који су блиско везани за породично гнијездо и у те дане лијепо је враћати се у свој завичај, походити породични праг и огњиште, присјетити се куће у којој смо  видјели божанску свјетлост првог дана .

“На Васкрс својим најближим као највећи дар дарујемо загрљај, осмјех и љубав јер породица је црква, црква није камен из  манастира добрунског који је обрушаван и обнављан више пута, црква је кад на православни празник домаћин у светињу дође са домаћицом и дјечицом , са дједом и бабом, на литургију и причешће, то је жива црква која је милом Богу драга, “ истиче Гардовић.

Он објашњава да монаси у Светој гори на дан Христовог васкрсења вичу углас вичу : “Слобода! Радост! Мир ! Љубав!”

Манастир у Добрунској Ријеци, смјештен на обали омаленог поточића, у идиличној сеоској атмосфери, према ријечима игумановим, посјећује дневно на десетине вјерника и моле се пред олтаром .manastir dobrunska rijeke

“ Црква је постала премала да прими све вјернике, посебно великим православним празницима а недељом светој литургији присуствују и сељаци из околних села, који се, након ње, окупе у парохијском дому, уз трпезу љубави, гдје кажу шта их боли и тишти, помире се завађени, виде одавно невиђени и сви се у миру разиђу својим кућама и обавезама, “ каже Гардовић.

У манастирском конаку је смјештена и редакција часописа Митрополије дабробосанске “Дабар”, за чије је оснивање благослов дао блаженопочивши  митрополит Николај. Досад је изашао 51 број овог занимљивог часописа који се дистрибуира путем црквених општина  у Републици Српској, Србији и Црној Гори као и у дијаспори.

“Уређивачка концепција “Дабра” пстављена је на јеванђељу и у њему се обрађују теме које преносе универзалну поруку тако да су они садржаји из првог актуелни и у последњем броју. Примјера ради у једном броју је  обрађен  појам мржење као једног од најопаснијих људских гријехова . Мржња доводи до раскола у продици, у друштву, међу лидерима политичких странака, због ње је у прошлости ударао брат на брата па и међу Србима који су на капама носили петокраке или знакове са орловима. Мржња се може угасити вјером у Бога и опростом и помирењем, “ вели Гардовић.

За разлику од “Дабра” часопис Српског соколског друштва “Соко” се бави “лакшим “ темама, приступачнијим младим нараштајима које привуку занимљиви садржаји и који их подстичу да лакше, брже и једноставније рјешавају своје животне проблеме. Игуман подсјећа да, у буквалном смислу те ријечи, гладном човјеку треба прво понудити лако сварљиву храну а онда, кад навикне на њу, у лонац ставити и ону висококалоричну.

Што се издавачке куће “Дабар” тиче она је досад штампала на десетине уџбеника за Богословију у Фочи, затим за Богословски факлутет “Свети Василије Осстрошки” али је рађено и на озбиљнијим и захтијевнијим пројектима као што је “Србљак свих српских светитеља”, који су канонизовани и то у два тома на 1.600 страница.

Издали смо и “Законоправило Светог Саве”, сарајевски препис, као и његов превод на српски језик у чему су нам помагали и стручњаци из ове области. Поред тога имамо у плану да припремимо и у штампу дамо Житија свих српских светитеља јер су генерације младих у неким прошлим временима више знали о Канту и Хегелу, њиховој филозофији и животу него о Светом Сави, Стефану Немањи или Стефану Дечанском,” наводи Гардовић.

Сав посао око припрема и издаваштва обављају монаси Јован, Серафим и Гаврило  уз помоћ Мирослава Дуловића и вишеградских новинара.

Сви послови манастирски и они везани за вјернике обављају се уз шапат молитве.

“Молитва је по дефиницији разговор душе с Богом , потребно је свакодневно се молити пред својом иконом пред којом се душа отвара, човјек исповиједа искреније и слободније него пред пријатељом или свештеником. Да не би доживио душевни крах човјек спас тражи у молитви. Примјер уморног од посла сломљеног сељака, који је цијели дан орао и копао како се смирено моли пред олтаром, на литургији, а онда препорођен излази из храма пун снаге, воље и задовољства. Да је био на свадби или неком другом весељу гдје треба повратити и снагу и расположење вјероватно би уморан дошао кући, “ поучава Гардовић.

Монаштво манастира ријечанског води бригу и свету службу служи и у цркви брвнари у селу Вагану .

“ Ваган је у прошлости имао посебну везу са манастиром Успенија Пресвете Богородице у Добруну и био је њен скит у који су старији монаси одлазили уз велики пост у овај храм на послушање. Кад је човјек сам он види божију моћ кроз сваку травку, лист или цвијет и тако се сагледава стварност и побјеђује страх од смрти али и од Бога. Свети Антоније је рекао “Ја се не бојим Бога ја Бога волим”.

Гадовић напомиње да је он духовни отац и храма, цркве брвнаре посвећене Нерукотвореном лику Исуса Христа  у селу Бијела, коју је изградило братство фамилије Тасић.CRKVA TASICI 7

“Изградити кућу данас је тешко али изградити цркву то је прави подвиг. Братство Тасића је, уз божију помоћ, нашло начин  да из  својих  старе куће, које су биле напуштене и у трошном стању, извуку здрава брвна  и од њих саграде цркву. Кад домаћини дођу у храм  виде брвно из његове куће, оне у којој је рођен, то брво  то је духовна веза оних који су отишли на онај свијет са оним који су светињу градили .  Њихов невидљиви дух је ту, присутан је, око цркве и брвана. Прелијеп потез братственика који су и на симболичан  начин испричали  причу како ни једна кућа у њиховом селу није пропала  јер оне ће живјети док год је црква ту а црква је вјечна и неуништива, “ прича Гардовић.JOVAN I SERAFIM

Васкршња порука игумана Гардовића је да ако црква има доборг вјерника, правог хришћанина  онда има и вриједног грађанина .

“Тај ће се држати хришћанских правила, савјета светих отаца и јеванђељских порука и   неће красти, лагати, варати , ударати таквом хришћанину треба да се радује свако друштво  и држава , закључује Гардовић.

 

Радоје ТАСИЋ

 

 

 

Прочитајте и...

error: Content is protected !!